скидање прашине

Најбољег Србина, утукли партизани!

1778

У данима јубилеја – ослобођења Србије у Првом светском рату, војвода Петар Бојовић помиње се са поносом због својих подвига и достигнућа у одбрани наше земље. Међутим, мало ко зна да је храбри борац живот окончао у наредном светском рату, али не у боју – имао је 87 година када су га партизани брутално претукли звог чега је и преминуо.

Генерал Петар Бојовић учествовао је у шест ратова и завредео епитет, једнако важан колико и 41 одликовање које је носио на грудима, једног од најзнаменитијих српских војних стратега и команданата.

Са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно, а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.

Након окупације, када је имао 83 године, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са немачким органима у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи“. Није излазио из куће, био је у некој врсти добровољног кућног затвора.

Окупатор му није ушао у кућу, али комунисти урадили нешто још горе. По свједочењу његовог комшије др Павкла Милошевића, након ослобођења Београда 20. октобра 1944,  Петра Бојовића је претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду. Преминуо је 19. јануара 1945. услед унутрашњег крварења. Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт.

Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗНА је преко Радио Београда објавила вест: „Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“.

Остало је и забележено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под претњом да ће бити ухапшени и кривично гоњени.

Петар Бојовић сахрањен је без војних почасти.

Арчибалд Рајс је написао о Петру Бојовићу: „Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је посветио свој живот свом народу….Његове три главне особине су: искреност, пожртвованост и добронамерност. Овај храбри војник је благ…. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не уздиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечега меланхоличног: то је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу…“

Петар Бојовић је рођен 1858 године у Мишевићима код Нове Вароши, гдје су се његови родитељи Перута и Рада (од Пешића) доселили из Васојевића.