Поглед с истока

Умјесто да га анатемише, СПЦ одликује Вучића!

5257

Александар Вучић једва чека да се ратосиља Косова и Метохије. Док ту своју намјеру покушава да сакрије иза еуфемизима „разграничење са Приштином“, по питању Косовског завјета, темеља српске духовности и културе, изјаснио се јасно: „Одбацимо митове, окренимо се будућности!“ Због те реченице апсолутно је заслужио анетему. Но, умјесто да га искључи из заједице православних вјерника, СПЦ га одликује!

Пише: Донко Ракочевић

 Председник Србије Александар Вучић биће одликован Орденом Светог Саве на свечаној академији, 8. октобра, у оквиру обиљежавања јубилеја Српске православне цркве, одлуком Синода СПЦ.

Нијесмо још чули образложење ове одлуке, сем што знамо да патријарх Иринеј велича предсједника Вучића, посебно по питању онога што тренутно највише интересује СПЦ и српски народ у цјелости. Тако је недавно рекао да се „Вучић бори за Косово и Метохију као лав“. Није рекао ни као Кнез Лазар, ни као цар Душан, ни као краљ Милутин, него као лав! Чудна метафора за вокабулар једног патријарха!

Да би се добио Орден Светог Саве мора се ићи светосавским путем, а Вучић се тог пута више пута јавно одрекао. „Надам се да сам као премијер помогао да Срби коначно схвате да нису на небу, него на земљи! Одбацимо митове, окренимо се будућности!“ – рекао је у говору поводом инаугурације за предсједника Србије.

Нико му не објасни да је Небеска Србија утемељена на великој скупштини српске господе, угледника, свештенства, на државно-црквеном Сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године, гдје су се народни представници завјетовали Христу пред Светим Савом да ће се држати вјере како је дефинисана у Символу вјере седам васељенских сабора, по којој је заједница међу људима дубока и истинска једино онда када је то заједница људи са Богом.

Окупио је тада Свети Сава угледне Србе да им каже да српски народ у заједницу не сабира држава, већ само Логос – Христос! А ако пак нијесу у заједници са Христосом, онда међу њима нема заједнице па ма колико чврста, велика и војничка снажна та држава била.

Када је Карађорђе на Сретење 1804. окупио народне прваке у Орашцу, бацио је клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају; извадио је крст и присутне заклео на вјерност. Тако су Срби поново, после генерација поробљених и понижених, почели да ударају темеље својој држави.

Временом је расла жеља за „осветом Косова“. Нови сукоб десио се 1912, када су опет, са Косовом на уснама, српски војници били спремни да иду и у смрт. Показало се да је предање тако живо, да су идентификујући се са својим древним прецима, српски војници јуришали на Турке на Куманову тако силовито као да се поново нова генерација бори на Косову пољу. Тако је Србија, на почетку 20. вијека, исписала нове странице о Небеском Царству.

То косовско опредељење и тај Завјет, то је савез који је српски народ склопио са Богом – и запечатио га мученичком крвљу. На Косову је српски народ гласао душом својом за Царство небеско, и то је било и остало његово једино право опредељење. Одонда сви Срби, вјерни том Завјету, постају народ Божији – Христов новозаветни народ, Небеска Србија, саставни дио Царства Божијега.

Но, Завјет којем су Кнез Лазар и косовски јунаци остали вјерни, Завјет је и светосавски. Јер, Косовски завјет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића.

Српска нација, дакле, почива на Косовском завјету и светосавској духовности. Рушење тих темеља је погубније чак и од одрицања од Косова као територије, јер шта је тијело без душе, шта је народ без духа, без мита, без предања?

Вучић мисли да је све то баласт и сметња нашем економском напредовању. Он воли да цитира Борислава Пекића: „Треба гледати право, јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих, јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“

Потпуно супротно православном учењу, које је најлепше дефинисао руски мислилац Николај Берђајев: „Ми одбацујемо, с религиозног становишта, као ниску и издајничку, сваку помисао на успостављање благостања и среће на замљи у којој ће бити сахрањене све генерације наших предака. Ви који гледате само срећну животну будућност, ви сте у власти смрти, а не у власти живота.“

Срби су као народ преживјели пет вјекова под Турцима, захваљујући свом Предању, Косовском завјету, култу свете лозе Немањића и другим историјским и вјерским традицијама. Упркос суровој турској тортури, сматрали су да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извјесност, без обзира колико дуго на то треба чекати.

И таман када смо помислили да ће се Срби, после безбожничког доба југословенства и комунизма, вратити путу својих предака, један бивши радикал, који је годинама сањао Велику Србију, са мјеста предсједника Србије тражи од грађана да окрену леђа „прошлости“, „митовима“, „небесима“ и „слатким лажима“, што су његови синоними за традиције које су Срби вјековима поштовали и захваљујући којима су, као што смо видјели, преживјели као народ.

Стаза поуздана, дакле, постоји, то је стаза светосавска, она што води од Студенице и Хиландара. Једино кроз Светог Саву, односно кроз Христа, можемо доћи до сазнања о смислу, путу и циљу, и до јасне и посвједочене визије Царства Небескога. Како је то лијепо рекао патријарх Павле: „Ми  се сјећамо најприје Царства Небескога, наше праве отаџбине; само њој стремимо, јер ће само на тај начин и ова природна отаџбина добити праву вриједност.“

Све је ово, наравно, боље него нама, познато врху Српске православне цркве. Па, зашто су онда одлучили да највеће признање уруче лику који се одрекао Небеске Србије? Да ли због значајне количине новца који је из државног буџета пренио на рачуне СПЦ? Ако је то у питању, онда је то увођење на мала врата – индулгенције, која је до сада била својствена само Римокатоличкој цркви! Онда би требало одликовати и Аца Ђукановића (брата предсједника Црне Горе) који је дао огроман новац за завршетак радова на Храму у Подгорици, а редовно помаже и неке манастире по Црној Гори.

Можда у врху СПЦ мисле да ће овим орденом обавезати Вучића да се држи светосавског пута и да се примакне ставу СПЦ о Косову и Метохији? То је подједнако оправдана нада као она да ће предсједник Црне Горе поништити признање тзв. Косова. Србија је у протеклих шест година, под Вучићевом палицом, укинула остатке своје државности на Косову. Једну по једну је предала полуге власти, а није добила ништа. Вучић је отишао тако далеко да је рекао како у замјену треба нешто и дати Србији. Што би рекао Матија, Вучић се понаша као проститутка код Плавог моста.

Патријарх се без потребе понизио – додворавајући се Ђукановићу, а сјутра се, уручењем Ордена Светог Саве једном класичном јеретику (не заборавимо његово дивљење протестанском учењу: „Неким Србима је инспирација еписком Николај, а мени Лутер!“) – понижава Српска православна црква.

Борба против Вучића је борба против нестанка српске нације и ништавила Запада, то је она иста врсте борбе против смрти у коју је кнез Лазар, причестивши се, заједно са својом војском, кренуо на Косовом пољу.