ИНТЕРВЈУ

Роман Томислава Рајковића – црногорски „Да Винчијев код“

1825

Разговарао: Милош Андрић

 „Црногорско прољеће“ је роман осликан аутентичним сликама, изразима и људима, настао из пера Томислава Рајковића, који је давно напустио Црну Гору, али очито, она никад није напустила њега, као што никад не напушта никога ко ју је макар само једном загрлио и заволио. Године су тужне, ратне, деведесете, уочи НАТО бомбардовања… Срби опет, ко зна који пут у историји, бране своје име, своја огњишта, своје право на језик, Цркву, пјесму… Трагом једне новинске приче која је безмало зауставила, бар на неко вријеме, моћне Малтешке витезове у намјери да из Цетињског манастира однесу вриједне реликвије, настаје ова несвакидашња прича, узбудљивија од Брауновог „Да Винчијевог кода“.

Како је настао роман “Црногорско пролеће”?

-Подстакли су ме разговори са Донком Ракочевићем и неколико чланака које је објавио у „Истоку“ поводом стварног догађаја… Дуго сам се припремао, у мислима враћао на тему, те је сама по себи почела да расте и добија облик… Све док нијесам сјео и почео писати, то је била нејасна идеја у магловитом свијету маште. Посебно ми је било тешко у ком временском оквиру смјестити причу.

Понајближе је одговарало вријеме око НАТО агресије коју сам и ја преживио, јер сам се лично налазио у свом родном мјесту, мојој Брези како је помињем у свим мојим романима. Некако ми је име села Брезојевице било дугачко, а као дијете, док сам растао, ми смо то изговарали као Брезовица, те ми је ово ново сметало. Зато сам писао о Брези, Брези мога дјетињства: где је живот био једноставан, али и чаробан. Сваки пропланак, поток, грмуша, главица, све је имало своје име и легенде везане за њих. Сада кад тамо одем, млади су све заборавили.

Тако је од мојих разговора са Донком Ракочевићем и онога што сам прочитао у Истоку, почела ова прича.

Прича је онда добила свој облик и карактер –  кроз ликове који су носиоци радње. Временски се уклапа у историјске догађаје а и у времену расула послије пада комунистичког система и новог времена које је распад изродио.

Највише ме боли расуло српског бића Црне Горе и поквареност њених вођа. Знам за велику издају и духовну клонулост која се тако јасно види и осјећа. За подјеле и раскол који је тако дубок. За мржњу и подвојеност. Тако ми је све ово дало озбиљну грађу за књигу „Црногорско прољеће“.

„Идеје су изворно само у Богу“, рекао је Шелинг. А Слободан Томовић је рекао: „Ко је икада осјетио лакоћу стварања и радост мисли које се без напора слажу, треба бити сигуран да је то тренутак дјелатности Светог Духа!“ Потврда ових великих мисли је у стваралаштву нашег саговорника. У 52-ој години је завршио Ликовну академију у Перту (Аустралија), још касније је почео да пише,  али је стигао да направи десетак романа од којих сваки изгледа као да је писан годинама.

Као ликовни умјетник, а сада и писац, схватио сам брзо да је почетак најтежи. Прва црта на папиру или платну. Бескрајна чистина непостојећег је мучна, све до првих потеза. Онда је лакше, те се отиснете у непознате воде које вас носе често онамо гдје не желите ићи. Научио сам да се препустим матици тј. причи и она сама себе прича. Ја сам само вољан да ме она носи к мјесту гдје не знам да је, крају који ми је непознат. Колико дуго то траје – не знам, нити могу да утичем на крај. Прича себе исприча.

Пуно пута бих брижио како ћу причу привести крају, имао ову или ону идеју, али узалудно. Као да ја не контролишем  Њу већ Она мене.

Ви поменусте Светога Духа и његову уплив, а ја ћу само да додам да свака прича жели да се исприча и чека на вријеме и некога, као ја, да се роди и порасте, оформи се као личност и прича га нађе.

У мом селу је поникло много интелектуалаца који су били много паметнији од мене, али нико није желио нити покушао да исприча приче које сам ја укњижио. Је ли то нешто јаче од нас или смо рођени да нас приче пронађу и употријебе, не знам. Једино сам свјестан да нијесам имао мира док нијесам остварио оно што сам започео.

Прича моје Брезе је огромна и стара. Почео сам од једне тачке на бијелом платну, па црту по црту, ријеч по ријеч и прва књига.

„Војинова задужбина“ изрони из времена заборава, те сада постоји тако да сам задовољан што сам био инструмент тог постанка. Онда је настала нова прича – „Четовање 1“ и „Четовање 2“.

Оживјеше људи моје Брезе, давно преминули. Њихова прича оживје њихово вријеме, а ја вољан да им помогнем да се врате из заборава.

Онда су настале „Тама под Виситором 1“ и „Тама над Виситором 2“, и „Бјежанија“.

Ужасно вријеме Другог свјетског рата и страдање мог народа.

Ова прича је жељела да се исприча, али се не нађе нико прије мене, а ни послије, да то уради. Да се не заборави.

Онда сам у разговору са старцем, рођаком Вељком, схватио да није крај. Још једна прича. “Плашим се да ћу умријети а са мном и моја прича о мом животу на Голом Отоку, гробници наше младости и уништених надања…” рекао ми је он са тугом у гласу и уморним очима. Тако је настала књига „До Голготе и назад“ (са наднасловом „Вељкова прича“).

Колико сам ја заслужан за све ово? Не знам.  Моја заслуга је само у томе што сам био вољан, што сам био жељан своје Брезе у туђини, што сам чуо шапат духова из прошлости. Или ко зна…?

Већ више деценија сте у Аустралији, али одлично познајете црногорске актуелне прилике. Како вам се црногорско друштво чини са те велике географске дистанце?

Дуго сам у Аустралији. Тамо сам и остарао. Можда је баш то утицало да кад сам отворио славину – почела је поплава, те су ове књиге само моја туга за својом Брезом и својим  народом.

У Аустралији сам се изградио као човјек. Сазрео сам и постао ово што сам, али је и основа и потка мога бића уткана у мојим босоногим годинама покрај Лима и виситорским врлетима.

Долазим скоро сваке године у домовину, те не могу а да не уочим зло које нас је снашло. Сиромаштина и беспослица је стварност живота на овим просторима, али сада је ушла нова зараза. Болест нашег друштва. ПОДЈЕЛА, као и политичко “турчење” српског тј. црногорског народа. Отпадника је увијек било, али као данас мислим да никад није.

Плахима и лакомима није ништа свето, па се одрекоше своје вјековне баштине, вјере, цркве и историје. Најтеже је што се одрекоше Српског језика. Сада је Црногорски или матерњи. Наше вође не вјерују ни у шта, већ само у свој интерес.

Хрвати су то почели давно, а ови наши Монтенегрини се угледају на њих. Али, НАДАМ СЕ У БОГА И ЊЕГОВУ ПРАВДУ да ће ово њихово бити кратког вијека, јер је лаж куса а истина ће увијек испливати.