Скидање прашине  

Тито „откуцао“, а Стаљин ликвидирао 500 првака КПЈ!

1711

Посредно, али и непосредно, Тито је учествовао у стаљинистичким погромима у СССР-у, у којима је страдало више од 500 Југословена, углавном истакнутих чланова и функционера КПЈ! Чувени публициста Перо Симић, почетком 90-тих у Москви, имао је у ексклузивну прилику да чита и копира документа Коминтерне, у којима је пронашао и Титове извјештаје који су били погубни по његове партијске другове

Пише: Перо Симић

После једног научног скупа у Москви 1990. године, писац овог текста имао је изненадни дијалог са Фридрихом Фирсовим, крупном фигуром совјетске историографије. Искористио сам прилику да саговорнику поставим питање –  како он процјењује улогу Коминтерне и механизме преко којих је она управљала дјелатношћу свих њених секција широм свијета. Фирсов као да је једва дочекао ово питање:

– Коминтерна није била никаква међународна организација! Била је то проста трансмисија Стаљиновог режима, тачније речено, испостава одељења за међународну сарадњу ЦК КП Совјетског Савеза. Стаљинов режим је према свом нахођењу бирао и постављао шефове и централне комитете свих комунистичких партија у свијету, плаћао све њихове главне функционере и финансирао цјелокупну њихову активност.

Четири-пет дана после овог разговора, главни и одговорни уредник ”Вечерње Москве” Александар Лисин је аутору ове приче, на испраћају из совјетске престонице, саопштио радосну вијест: „Има великих шанси да ти одобре истраживање архивске грађе југословенске секције Коминтерне! Кад дођеш у Београд, што пре пошаљи Централном партијском архиву све потребне папире и зелено свијетло би брзо могло бити упаљено!“ Тако је и било!

Већ за петнаестак дана од слања новог писменог захтјева у Москву, из престонице СССР-а стигао је позитиван сигнал. То је био веома добар знак, јер је то за архивске стандарде представљало изузетну брзину.

Био је то добар знак, али писац овог текста ни слутио није да се упустио у авантуру која ће трајати готово пуних 15 година. Већ на првим страницама Титовог тајног московског досијеа, у који је овај истраживач јуна 1990, први у свијету имао увид, услиједило је велико изненађење. Аутентични архивски документ који се пред њим помолио показивао је да Тито на чело КПЈ није дошао политичким, већ обавештајним каналима!

Тај документ – један упитник кога је Тито, 21. маја 1935, својеручно попунио у Москви – недвосмислено показује да је његов промотер у московској дирекцији Коминтерне био један високи функционер тајног крила Стаљиновог НКВД-а. Био је то Иван Караиванов, чије је кодирано име у НКВД-у било Шпинер. Шест дана пошто је Тито одговорио на сва питања из упитника, овај „нквдовац“ је својим потписом гарантовао да будући југословенски вођа ”заслужује повјерење” Стаљиновог режима. Својеручно, мастилом, на руском језику, написао је да је Тито ”доследан и предан дјелу пролетерске револуције”.

Одмах се поставило логично питање: да ли је Тито повјерење НКВД-а као ударне песнице Стаљинове диктатуре могао да заслужи само за шест дана? Од 21. маја, када је попунио овај упитник, до 27. маја, када га је Коминтерни, НКВД-у и другим службама совјетског система препоручио „нквдовац“ Иван Караиванов?

Дилему су веома брзо разријешиле наредне странице Титовог и тајних досијеа других југословенских комуниста, који се чувају у Централном партијском архиву ЦК КПСС у Москви. Ти документи непобитно показују да је Титова сарадња са НКВД-ом почела најкасније 4. марта 1935, када је он совјетским обавештајцима у Коминтерни у највећој дискрецији саопштио све што је знао најмање о шесторици водећих југословенских комуниста. Почасно мјесто међу њима заузима тадашњи шеф ЦК КПЈ Јосип Чижински, кога су његови партијски другови звали илегалним именом Милан Горкић, а у Коминтерни је носио псеудоним Сомер.

”Карактеристика”, коју је Тито агентима НКВД-а предао о свом партијском шефу, откуцана је на писаћој машини, на руском језику. У њеном лијевом исписано је мастилом, такође на руском: ”Разговор Шпинера са другом Брозом – 4/III 1935.” Тридесетак мјесеци касније Чижински је изненада ухапшен у Москви и на монтираном судском процесу 1. новембра 1937. осуђен на смрт стрељањем и одмах ликвидиран.

Годину дана пошто је агентима НКВД-а у Коминтерни завио у црно најобразованијег југословенског комунисту, професора Београдског универзитета Симу Марковића, Тито је у Москви својеручно, на руском, написао један од најопскурнијих докумената у својој каријери. Потврђује то и сам наслов ове Титове пасквиле, написане 23. септембра 1938. у Москви, баш у часу кад је на све начине покушавао да дође на чело КПЈ. А наслов гласи: Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије”.

У овом документу на Титовој мети су се нашла деветорица југословенских комуниста, од којих су седморица већ били мртви, а двојица су још били живи у Москви. Ускоро ће и њих прогутати мрак стаљинистичких погрома у ”првој земљи социјализма”, а у њиховом трагичном крају посебну тежину су имале Титове дисквалификације које им је изрекао.

У овом документу Тито се поново окомио и на бившег секретара ЦК КПЈ Симу Марковића, који је већ био ухапшен у Москви: ”Сима Марковић – с њим нисам водио никакве разговоре о партији. Познавао сам га као вођу десне фракције и он према мени није имао поверења, јер је знао да сам ја један од криваца за његову ликвидацију и ликвидацију његове фракције. У животу сам се с њим срео свега десетак пута.”

У трагичном крају Симе Марковића, Тито ће тако имати директну улогу. Ове његове дисквалификације свакако су још више отежале Марковићеву позицију у затвору, а шест месеци касније Тито ће још директније утицати на његову ликвидацију. Под оптужбом да је годинама ”обезглављивао покрет радничке класе Југославије”, искључиће га из КПЈ, а само месец дана касније, чим Тито о томе обавести надлежне органе у Москви, Сима Марковић ће у главном граду СССР-а бити стријељан.

Најповерљивија документа Централног архива Министарства безбједности Руске Федерације непобитно показују да је Тито своје прсте уплео у трагичне судбине свих Југословена који су у вријеме стаљинистичких погрома стрељани широм Совјетског Савеза. У тој архиви нашао сам преко стотину Титових забиљешки о његовим партијским друговима (све су комплетно објављене у мојој књизи „Светац и магле“, издавач Службени лист). За више од 500 њих, Титова „рецензија“ је била погубна!

Московске ликвидације истакнутих чланова КПЈ, Тито је годинама називао ”оздрављењем партије”, али је своју улогу у њиховим смакнућима до краја живота помно скривао. О свему томе све до Титове смрти ништа нису знали чак ни његови најближи сарадници!

Више од 500 Југословена, који су уочи Другог светског рата, кад се Тито уз помоћ агената НКВД-а борио да дође на чело КПЈ, побијени у Совјетском Савезу, никад у бившој Југославији нису рехабилитовани! Није се то десило ни после Титовог разлаза са Стаљином, 1948, чак ни после његове смрти и слома његове партије и државе. И то само због тога што је Тито имао активну, у многим случајевима и директну улогу у ликвидацијама ових невиних људи, које је Москва после Стаљинове смрти одмах и судски и партијски рехабилитовала.

Кад се све сабере шта је у животу постигао, слободно се може рећи да је Тито рођен под срећном звијездом. На разним прекретницама у каријери, као по правилу, отварали су му се прави путеви, али и он је знао помоћи срећи да га на вријеме примијети. На вријеме се докопао Москве, баш у часу кад је његов претходник на челу КПЈ, Јосип Чижински, почео да губи подршку Стаљиновог режима, а у право вријеме стекао је и повјерење НКВД-а, који ће му омогућити да 1940. постане секретар ЦККПЈ и главни Стаљинов повереник за Југославију.

У рат је кренуо на вријеме, кад му је то Москва наложила, али већ од првог дана борбе мислио је више на себе него на своје совјетске налогодавце. Из Москве су га упозоравали да обавезно ”узме у обзир да је у садашљој етапи реч о ослобођењу од фашистичког поробљивача, а не и о социјалистичкој револуцији”, али он је на једно ухо слушао Совјете, а на друго своју посесивну амбицију. А она му је говорила да само у још већем метежу и безнађу народа Југославије може наћи праву шансу да постане њен господар, па му је борба за власт са четницима временом постала много важнија од битке с Хитлеровим нацистима и хрватским усташама.

У том истом рату издашно су га помагали и Енглези и Американци и Совјети. Први и други због тога што су вјеровали његовим обећањима да неће увести комунистичку диктатуру у Југославији, а трећи зато што су били сигурни да ће он управо то учинити. Стаљин га је створио, а Черчил га је прихватао као свога и топло га препоручивао московском самодршцу као човјека на којег треба обратити пажњу.

На совјетским тенковима се, после Стаљинове инвазије на Србију, крунисао за комунистичког краља Југославије, а само четири године касније Стаљину је окренуо леђа. Управо у часу кад су Енглези и Американци били спремни да свог тројанског коња у комунистичком свијету и од блата праве.

Кад су га Американци и Енглези прихватили као свога, помирио се са Совјетима и са Нехруом и Насером основао Покрет несврстаних. И постао један од највећих балансера 20. вијека. Мало опознатим земљама Азије и Африке омогућио је да свет чује и за њих, а још више за њега и његове претензије да се бави глобалним свјетским питањима. И сви су добили, и он и они, а и Москва и Вашингтон су били коликотолико „сити и овце на броју“.