Обзнане и обмане црногорског премијера

БИСЕРИ ДУШКА МАРКОВИЋА: И Његош је био за НАТО!

5090

Ако пратите редовно изјаве премијера Душка Марковића, примијетили сте да постепено повећава тон према Србима, Српској цркви и држави Србији, али и да има једну константу – НАТО као највећу цивилизацијску вриједност. Чак је успио да и Његоша „утрпа“ у НАТО пакт!

 Пише: Љубиша Морачанин

У говору на Светом Стефану, 19. октобра 2017. године (Global Citizen Forum 2017) премијер Црне Горе Душко Марковић је рекао да је Његош као визионар, пјесник и филозоф морао бити и грађанин свијета, а да је данашња Црна Гора наставила да носи Његошеву лучу везујући будућност са вриједности западне цивилизације и опредјељујући се за припадност најмоћнијим безбједносним, економским и демократским заједницама – НАТО-у и Европској  унији.

Да подсјетим, у ствари обавијестим премијера Марковића, пошто он о томе очигледно нема појма: у Његошевом дјелу доминирају двије ријечи: Бог и Србин (први је то запазио француски слависта Мишел Обен). Њихова синтеза је српство! Српство је месијанство, комбинација патње (Србин) и божанствености. Опјевавајући патње Срба („Ми смо Срби народ најнесрећни“), Његош опјевава метакосмички бол човјека који се излива преко српства.

Највећа Његошева жеља била је освета Косова: „Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири / Тад би ми се управо чинило / Да ми свијетли Круна Лазарева / Е слетио Милош међу Србе / Душа би ми тада мирна била / Како мирно јутро у прољеће”!

А шта је Његош мислио о националном идентитету људи који су живјели у Црној Гори, видимо из следећих стихова: „Сваки Србин који се превјери / Просто вјеру што пригрли другу / Но му просто не било пред Богом / Што оцрни образ пред свијетом / Те се звати Србином не хоће…“

Дакле, господине Марковићу, Његош својом „лучом“ – није осветљавао пут ка НАТО, већ најдубља етичка и етничка начела средине у којој је поникао, а која у данашњој Црној Гори баштине једино Срби и њихова Црква.

„Треба служит чести и имену!“ – каже Његош.  Ова одлука значи ријешеност служењу српском имену, што значи – опстанку; а то служење је уједно највећа част, независно од цијене којом се плаћа та доследност.  Како тада, тако и данас.