став

Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији геноцида над Србима!

1617

Пише: Слободан Антонић

Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској.

„Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста).

„За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је.

И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“, Драган Бурсаћ (знамо га као једног од аутора конфабулације о приједорским „бијелим тракама за несрбе“) надовезује се: „Достојно живота: Ластово“.

И док су нам, тако, наши случајни Срби објашњавали да је Хрватска заправо безбедна – или, пак, да смо сами криви за оно што нам се тамо дешава – Хрвати су се, такође на твитеру, слатко шалили с прављењем сапуна од Срба у Јасеновцу, и као деца се радовали што је цела Хрватска „српско гробље“, те што „Хрвати поносно газе ваше (српске – С. А) остатке и отпатке под земљом“.

Свака наша генерација, и готово свака наша породица, има неког ко је убијен, протеран или шиканиран у Хрватској, на Косову, у БиХ, а сада и у ЦГ – само зато што је Србин. Али, ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем… одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења.

Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941-1945), погром и протеривање Срба 1991-1995. (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995)…

Пројекат истребљења Срба у Хрватској је над-идеолошког карактера. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи“, на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произлази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

Зашто? Управо зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И управо зато што тај злочин, баш због наведене чињенице, једноставно не сме бити нормализован. А поготово не сме бити нормализован оним чувеним, „београдско-дубровачким“ мијаукањем: „Нисам говорио хлеб, па ми се ништа није десило. Е, баш сам лепо поцрнео!“

(одломак из текста који је објавио Нови Стандард)