поглед с истока

Вучић уместо Исуса Христа!

13352

Пише: Донко Ракочевић

Главна звијезда „српског света“ није ни Свети Сава, ни Немања, ни Исус Христос, већ Александар Вучић. Његов култ добија у србијанским медијима божанске атрибуте – он је свеприсутан, свемоћан, неуморан, дарежљив – дијели српском народу паре као што је Христос дијелио рибу Назарећанима…  И изнад свега – он је највећи мученик, испосник, жртва… Њега хоће мафија да убије, да га разапну као Христа, све зле силе овога свијета уротиле су се против њега.

Култ државе и њеног предсједника није био никад јачи у Србији (на рачунајући Југославију и Тита), а сваки култ слаби једини култ који је дозвољен хришћанима – култ Исуса Христа. Слаби наравно и Цркву, јер сваки диктатор покушава да и духовни живот народа стави под своју контролу. Тако да данас на дјелу у Србији имамо све јачу државу и све слабију цркву.  И избор патријарха осјенчен је сумњом да је изведен у режији државе.

Зато је од велике важности какав ће бити однос патријарха Порфирија према држави и њеном предсједнику, да ли ће тежити хармонији (симфонији) како пише у Законоправилу Светог Саве, и поштовању уставне одредбе о одвојености Цркве и и Државе, или ће наставити странпутицом којом је ишао блаженопочивши патријарх Иринеј који је и сам допринио изградњи Вучичевог култа, представљајући га као вeликог мученика и ненадмашног борца за српске вредности, па и за Косово  и Метохију.

Црква као баштиник духовног наслеђа не може обављати своју функцију ако је у прејакој спрези са државом. Православље се неће одржати – захваљујући било којој држави, поготову не оваквој која подрива сопствене темеље.

За Православну цркву, у историји, а знало се то и у Византији, држава је представљала својеврсно нужно зло. Држава није доживљавана као идол, као култ, као фатум, како то покушава да наметне Вучић (а исто то је чинио Ђукановић), већ као избор мањег зла (познат, иако тешко преводив, византијски појам – оикономиа).

Надживевши свој блистави миленијум, нестала је Византија, нестала је њена многовјековна државност, али се Црква одржала, вера је одржала културу и дух православних народа. Што значи да културна и вјерска припадност опстају и настављају се независно од државности.

Србија под Турцима, без икаквих органа државне власти, опстала је и сачувала Предање, захваљујући Цркви. Црна Гора је била и остала српска, не захваљујући црногорској државности, него захваљујући Митрополији која је била везана за Пећку патријаршију.

Зато се упорно залажем за повратак сједишта СПЦ у Пећку патријаршију; то би било од немерљивог значаја не само за наше културно наслеђе на Космету и тамошње цркве и манастире, већ и за останак Митрополије црногорско-приморске у оквиру Српске православне цркве.

Косовски завјет, као темељ српског идентитета, настао је управо у Пећкој патријаршији, и његовао се на просторима данашње Црне Горе и када те патријаршије, због османске присиле, није било.

Српска нација је заветна заједница, као „коло око цркве“, како каже Вук Мићуновић у Горском вијенцу: „…да слушају свету литургију и да воде коло око цркве“.