КУЛТ ЈОСИПА БРОЗА

„Курвин син“ рођен у Јајцу!

4443

Већина хроничара живота и дјела Јосипа Броза стварање његовог култа везује за шездесете године прошлог века, нарочито за Брионски пленум и разлаз с Александром Ранковићем. Међутим, први трагови стварања култа живог човјека, култа Тита као богочовјека, уочавају се још у Јајцу, за вријеме Другог заседања АВНОЈ-а и у мјесецима који су услиједили.

Тих дана Јосип Броз сатима позира вајару Антуну Аугустинчићу. Тако настаје прва Титова биста, која је одмах постављена тик иза говорнице Дома културе у Јајцу, гдје се одржавао пленум АВНОЈ-а. Засиједање у Јајцу, на коме су донијете историјске одлуке о укидању монархије и увођењу републике, остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала.

Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донијета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему свједочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као “маршал Југославије”.

Убрзо су почеле да ишчезавају пјесме које су пјеване о мртвим борцима Радету Кончару, Славиши Вајнеру Чичи, Бају Секулићу, Младену Стојановићу, Симели Шолаји, Марку Орешковићу. Борцима на фронту објашњавано је како Руси озбиљно замјерају што се у пјесмама не спомиње име друга Тита, а потом стижу директиве да се тај велики недостатак што прије исправи.

Виртуелну одлуку о проглашењу да већину одсутних делегата АВНОЈ-а у Јајцу, који се нису појавили, прогласи присутнима Тито претвара у лажну историјску чињеницу. Неколико мјесеци касније пише велики чланак, у коме тврди је да је “на Пленуму судјеловало 240 делегата из свих крајева наше земље”. Уз помоћ московских пријатеља, текст је преведен на енглески и објављен у неколико значајнијих листова у Америци и Великој Британији. Титовим друговима и у Коминтерни то није било довољно па га преводе и штампају на руском, бугарском, албанском и још неколико језика. Тако је једна лаж о броју делегата на засиједању АВНОЈ-а у Јајцу, како је вријеме пролазило, све више постајала непобитна чињеница, на којој су одшколоване генерације и генерације Југословена.

Неколико недеља после скупа у Јајцу, Черчил, Рузвелт и Стаљин у Техерану су се договорили да се очува и обнови Југославија, а Винстон Черчил је инсистирао на томе да се “морају присилити свадљиви Југословени на споразум” на “нагодбу за јединствену Југославију”.

Због страха да се не оствари овај циљ, Тито је у пролеће 1944. од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али господар Кремља је оклијевао. Тито шаље у Лондон специјалног емисара Владимира Велебита, који од Черчила сазнаје да за Уједињено Краљевство није толико битно “да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико њен отпор против Њемаца. То је значило да Британце и 1944, исто као и марта 1941, када су организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се Југословени жртвовати у борби против Њемаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Ни Черчил није сједео скрштених руку, Титу је авионом послао нови џип, и сина Рандолфа, по коме је, злу не требало, послао и веће количине злата.

У августу 1944. Тито се у Казерти среће са Черчилом. Пилоти, са којима је летио, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих “сувенира” у америчком авиону ДЦ-3, потписао им се на зелене доларске новчанице. Пошто је у Италију стигао прије Черчила, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и базилику Светог Петра. Ускоро је стигао и Черчил, који је Коминтернином појверенику за Југославију дозволио да га убиједи да “наметање комунистичког режима у Југославији не спада у наше намјере”.

Черчил: “Желио бих да Вам поставим још једно питање: Зар није тачно да велики дио српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”

Тито: “Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље после рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

Черчил му је повјеровао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања. На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други крајем августа смијенио је Драгољуба Михаиловића, а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и “све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.

Тито је поново од Совјета тражио да једнострано признају његову државу, створену у Јајцу, и зато у Москву шаље Ђиласа који још једном инсистира код Стаљина на овом признавању. У току разговора са Ђиласом, Стаљин је позвао министра спољних послова Вјачеслава Михајловича Молотова, чије је иначе право презиме било Скрјабин:

– Да ли бисмо некако могли подвалити Енглезима да признају Тита – упитао је Стаљин, на шта је министар одговрио.

– Не, то је немогуће, они су потпуно свесни односа који су се створили у Југославији – рекао је Молотов.

Умјесто признања, Стаљин по Ђиласу Титу шаље поздраве и још нешто и то много – 200.000 долара у кешу и скупоцјену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сјечиво од дамаског челика. Титу је и то било довољно, јер је схватио у чему је проблем.

Мјесец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину: „Биће нам потребна највећа Ваша подршка да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.“

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију: „По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа“, затражио је Тито.