БИСЕРИ МУДРОСТИ

АМАНЕТ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА: Шта је српски народ без Косова?

7324

Ваља добро размислити: шта би српски народ био без ових својих задужбина на великомученичком Косову, и у слободи и у ропству? Шта бисмо и ми данас били без њих и пред собом и пред светом? – реторички се пита патријарх Павле у предговору књиге „Задужбине Косова“ 1987. године

Област Рашко-призренске епархије, током векова, била је средишна земља  нашег народног и црквеног живота. Она је то остала и после свих разарања освајача, јер се на њој налази део најзначајнијег достигнућа црквеног градитељства, сликарства и писмености, до којих је српски народ, током свог историјског постојања, дошао.

Хришћанског, светосавског карактера, вере коју је народ примио и њоме живео, ове задужбине и данас казују да су грађене са свешћу о непогрешном и вечном мерилу вредности човека и његових дела, као и вредности дела једног народа, утврђеног Господњим речима о величини служења, из љубави према Богу и ближњима.

Та иста свест, да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате, краљеве и велможе да подижу цркве и манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. А тако и сликаре, преписиваче, штампаре и оне безимене приложнике, све до рукописног минеја у манастиру Дечани, прилога цркви Славе слепице, и „сиротиње призренске, мале и велике“ и њиховог дара, сребрног крста приложеног цркви Светог Ђорђа у Призрену.

Тако се давно пре Косовског боја наш народ учио и упућивао небеском поимању живота и смрти. А то значи да љубав према Богу претпоставља љубав према ближњима, да се опредељењем за царство небеско не отказујемо од пролазног живота на земљи; да вером у бесмртну душу не одричемо старење за своје историјско биће.

Припадајући народу са таквим схватањем, Свети Кнез Лазар само је потврдио важност тог опредељења: рађе и нестати као људи, него опстати као нељуди; за нас другог избора нема: боље и мртав човек него жив нечовек. Јер, човек и мртав, није мртав пред Богом живим. Пред Њим је мртав – нечовек и док хода и гази по овој земљи.

И данас, кад су се над Косовом и Метохијом надвили црни облаци, треба подсетити и себе и друге на истину да нас нико није питао хоћемо ли се родити у овом или у оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи и да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством.

Сматрам да су ви учесници у овој књизи настојали да укажу на оно што смо током времена свог постојања у овим крајевима учинили,, служећи општем добру, као и на свој допринос за слободу и правду у свету. Јер, ваља размислити: шта би српски народ био без ових својих задужбина на великомученичком Косову, и у слободи и у ропству? Шта бисмо и ми данас били без њих и пред собом и пред светом?

Заветна постојбина српске земље, Косово је наш дуг и пред Богом и пред овим напаћеним народом који, крај својих све проређенијих огњишта, чува овде светиње не само Срба, већ читавог просвећеног човечанства.