ТЕЛЕСПОРТ

Зашто је репрезентативни фудбал постао досадан!

243

Пише: Миховил Топић

Проблем с репрезентативним фудбалом данас није у томе што је лош или негледљив, проблем нису инфраструктура или навијачи, проблем нису ни судије или мањак труда играча. Репрезентативни фудбал је једноставно постао досадан. Репрезентативни фудбал одувијек је носио неку мистику, барем илузију да играју најбољи против најбољих. Ни то више није случај…

Рецимо, узмите било који други дан ове репрезентативне паузе. Данашња утакмица дана је Мађарска-Португал, у петак Данска-Пољска, у понедјељак ће посластица бити Енглеска-Словачка, а у уторак је хит дана Ирска-Србија. Остатак утакмица доноси судар Македоније и Албаније, иживљавање Шпаније над Лихтенштајном или данашњи сусрет између Фарских Острва и Андоре. Укратко, изостанак икаквог узбуђења и атракције. Репрезентативна досада.

Дио разлога за оволику незаинтересованост је у изгубљеној мистичности.

Још откако је Charles William Alcock организовао прву међународну репрезентативну утакмицу 30.новембра 1872. године на Хампден Парку у којој је Шкотска угостила Енглеску, репрезентативни фудбал је носиоц квалитета. Сама логика репрезентативног фудбала је окупити заиста оне који су најбољи и на тој фами изврсности репрезентације су изградиле ненадокнадив значај.

Босманово правило је промијенило много тога и прави пад значења репрезентација почиње с том једноставном судском пресудом. Велики клубови су све лакше долазили до елитног талента, гомилајући класне играче, мали клубови више нису могли задржати своје играче, а укидање граница и одлуке о три странца по екипи је значило све више и више трансфера. Велики клубови су се пунили врхунским играчима. Толико да су брзо достигли, а онда и престигли репрезентације по концентрацији врхунских фуддбалера. Тренутно би се мало која репрезентација могла носити с Реал Мадридом, ПСЖ-ом или Барселоном, тако да се мистичност најбољих од најбољих пребацила на ових неколико топ клубова који заиста доводе само најбоље од најбољих.

Друга је ствар вријеме.

Дуго времена су репрезентације биле носипци не само индивидуалног квалитета, него и тактичке разноврсности. Од самих почетака када је британска империја обухватала отприлике четвртину свијета, спорт је – па тако и фудбал – имао друштвену улогу у одгоју будућих војника. Стреличарство, рвање и коњички спортови су имали јасне бенефите, а кроз фудбал је добијен начин да се дрила издржљивост и гради карактер и лидерске црте личности.

У том се контексту фудбал у почетку сматрао средством доказивања индивидуалне вриједности у колективу; младић се етаблирао као вођа којем су се остали подређивали, баш као у воду или сатнији црвених капута. За разумијевање појаве потребно је разумијевање контекста, а контекст милитаризованог друштва је утицао на то да је додавање лопте било кукавички, готово па срамотно. Тактика се сводила на јурише најбољег ( или барем онога који се тако постављао и преузео примат у екипи) и остатка екипе која му је пазила леђа и чекала кад ће се ослободити лопте да и они пробају нешто слично.

У Шкотској се војничко занимање цијенило нешто мање јер су и шансе за шкотске официре у Гарди биле мање, стога се за разлику од Енглеске и фудбал схватао мало другачије. Шкоти су ногомет видјели као игру, а у свакој игри до побједе се долази кроз сарадњу. Кретањем без лопте и игром додавања њихова је репрезентација од самих почетака ударила темељ тактике у фудбалу какву данас познајемо. Њихова тактичка супериорност за резултат је имала да су у првих 13 међусобних утакмица с Енглезима уписали девет побједа, док су Енглези скупили тек двије.

Отад – преко мађарске ‘Лаке коњице’, Il Metoda Vittorija Pozza ili Wunderteama Huga Meisla – па све донедавно, управо се кроз репрезентативни фудбалт постављало тактичке трендове које су пратили клубови и који су касније обликовали фудбал каквим га данас знамо. Логика је јасна – врхунским играчима треба доста мање времена да схвате и прихвате компликоване или неконвенционалне тактичке идеје, а у репрезентацијама су играли најбољи који су на честим турнејама имали времена прихватити нове сетове идеја.

Кад су најбољи почели прелазити у свега десетак најбољих клубова, у прво вријеме није било потребе развијати велике тактичке моделе, јер имали су голи квалитет. Зато све до Јапана и Кореје 2002. или Португала 2004. није било велике разлике у тактичкој поткованости и припремљености клубова и репрезентација. Онда је тактика у клубовима доживјела квантни скок, а тактика у репрезентативном фудбалу је остала практично на истом нивоу као прије 15-ак година.

Најбоље репрезентације могу вући основу екипе из врхунских тимова, тако ће Њемачка преузети Бајернову кичму екипе и по томе посложити тактичке замисли, Италија ће исто направити с Јувентусом, а Шпанија с Реал Мадридом или Барселоном. Други селектори у правилу немају тако доминантан клуб који им даје пет или шест првотимаца, тако да немају луксуз копирања устаљених аутоматизама из клубова. Морају развити своје моделе и аутоматизме, а за то једноставно немају времена. Изузев времена непосредно прије великих такмичења, репрезентације имају свега неколико тренинга прије сваке утакмице и зато је тешко пратити темпо који задаје врхунски клупски фудбал, тако да нам тактика у репрезентацијама често изгледа потпуно рудиментарно.

Ако селектори и имају идеју, у већини је случајева немају кад спровести у дјело.

Кад је УЕФА 1992. основала Лигу шампиона на рушевина Купа шампиона, направила је револуцију која је довела до тога да данас Лига шампиона зарађује енормне суме новца. Изгубио се онај стари смисао да то буде ексклузивно такмичење које окупља прваке држава, ту су се увалили и други и трећи, па и четврти клубови у најбољим лигама, али то је такмичење које привлачи пажњу. Додуше, стратификација у финансијској моћи је довела да и Лига шампиона постаје предвидљива све до четвртине финала, али због количине новца које УЕФА заради од ње сигурно није пожалила што је реформисала Куп шампиона и изгубила мистику такмичења у којем играју само прваци.

УЕФА мора ријешити проблем квалификација за европска и свјетска првенства. Ако треба убити и дио мистике и традиције, све како бисмо добили квалитетнији производ који ће некога интересовати. Уосталом, CONCACAF и AFC већ имају занимљивије формате квалификација од онога што нуди УЕФА. Док се у Ниону баве дизајном новог система, ФИФА мора ријешити проблем времена, пресложити календар тако да сваке године умјесто четири одвојене паузе по седам дана репрезентације добију 30 или 40 дана у којима ће моћи остварити континуитет рада и ухватити корак с клупским фудбалом. Барем донекле, колико могу.

Уосталом, с обзиром да се клубови све више буне јер им играчи с репрезентативних пауза долазе начети и повријеђени, то би било решење с којим би били сви срећнији. Тек ће онда идеје нових такмичења, свјетских лига, купова нација и сличних експеримената донијети добре резултате.

Међутим, трендови иду у сасвим супротном смјеру. Планирају се додатна проширења великих такмичења.

То значи и више лове од више учесника, али и изостанак икакве такмичарске неизвјесности. Лакше се квалификовати, лакше је проћи групу, нема напетости ни толике драме, а више је досадних утакмица које не занимају никога осим држава које учествују или оних чији је исход јако извјестан. А занимљивост спорта је у непредвидљивости – у ономе што нам ни садашњи модел не пружа, а поготово неће неки будући који ће укључивати Еуро на којем ће бити пола Европе и солидан дио Азије.

Што значи, да смо осуђени на досаду сваки пут кад је репрезентативна пауза.