Поглед с истока

ТРГОВЦИ У ХРАМУ: Хибридни илити Вучићеви Срби!

21854

Видео сусрету предсједника Србије и његових послушника из Црне Горе, највише се обрадовао црногорски режим који цијело вријеме покушава да проблем Цркве у Црној Гори представи као измишљотину званичног Београда и дио хегемонистичке политике Србије

Пише: Донко Ракочевић

Михољска Превлака, и на њој манастир св. Арханђела Михаила, и данас подсјећа да је ту било сједиште Зетске епископије коју је основао Св. Сава 1219. године. У том манастиру је, 1262. године, преписан Номоканон (Законоправило Св. Саве), зборник црквених и грађанских прописа, који је уређивао црквени живот, али на чијим правилима се градила и наша етика, култура, друштвени живот, па и држава.

Управо култ Немањића дубоко је надахњивао и усмјеравaо господаре из светородне лозе Петровића у њиховој државотворној и националној мисији. У спјеву „Лажни цар Шћепан Мали“, кроз лик сердара Вукала, Његош каже: „Весели се праху Немањића / Немањића и Гребљановића / Јер ће ваше круне засијати / како јарко сунце на истоку…“

Иво Андрић је тврдио да нигдје на српским просторима није његован Косовски мит као у Црној Гори: „Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције… Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.“

Династија Петровић Његош чувала је Косовски завјет, као један од темељних стубова своје националне заједнице. Зато се Срби данас у Црној Гори, повратком Његошу и светом цару Лазару, враћају у српску историју, оживљавају своју историјску свијест и везаност за Царство Небеско.

Дакле, Срби у Црној Гори су своји на своме, и пуно више су утемељени у историјској Црној Гори од оних који покушавају да их представе као „изроде“ и „посрбице“. Али, нијесу ни национална заједница којој је матична држава Србија, како би се ових дана могло закључити из коресподенције Андрије Мандића, предсједника Демократског фронта, са Александром Вучићем, предсједником Србије.

Упркос упозорењу које је дошло од Епископског савјета – да се политичари не мијешају у црквена питања, лидер ДФ-а је преузео на себе улогу вјерског поглавара и позвао народ у Никшић, на литију на дан св. Василија Острошког, чиме је директно допринио хапшењу владике Јоаникија који је дан раније саопштио да, због ванредних државних мјера, неће бити литије!

Но, ту се лидер ДФ-а не зауставља у свом мешетарењу (мешетар – политички посредник због своје властите користи), па позива предсједника Србије у помоћ! Исто као и зимус после доношења спорног закона о вјерским заједницама, али тада је Митрополија црногорско-приморска, односно Епископски савјет Црне Горе успио да на пристојну „социјалну дистанцу“ одбије и Мандића и Вучића.

Два незајежљива политиканта прежали су и допрежали нову прилику, и нијесу их спријечиле ни затворене државне границе да одрже своју представу, овај пут путем видео линка, уз непосредну назочност предсједника „просрпских“ партија и организација и Српске куће, који су својим присуством оправдавали финансијску помоћ коју им удељује Влада Србије на челу са Аном Брнабић.

Видео сусрету предсједника Србије и његових послушника из Црне Горе, највише се обрадовао црногорски режим који цијело вријеме покушава да проблем Цркве у Црној Гори представи као измишљотину званичног Београда и дио хегемонистичке политике Србије. Ђукановић очигледно вјерује да му тај „спин“ може бити од пресудне важности на предстојећим изборима.

Знају за тај „јадац“ и Срби у Црној Гори, поготову њихови црквени великодостојници, па су зимушње литије биле ослобођене свих политичких, идеолошких и државних утицаја, упркос настојању  Демократског фронта и њиховог ментора из Београда да цртањем и ношењем тробојки исполитизују литије и макар дјелимично их ставе под своју контролу.

Ванредне прилике, настале појавом епидемије корона вируса, лидер Демократског фронта је перфидно искористио да се убаци на терен са кога га, као губу из торине, или трговце из Храма, упорно тјера митрополит Амфилохије и његови сарадници. Уз то нам Андрија Мандић као спасиоца нуди Александра Вучића коме Косово није свето, а камоли Црква у Црној Гори!

Уосталом, ко је именовао Александра Вучића за лидера Срба у региону? И ко је именовао Андрију Мандића за лидера Срба у Црној Гори? Зашто нам ова двојка и њихови сарадници намећу Србију као матичну државу? Нећу да вјерујем да то чине да би олакшали посао Милу Ђукановићу, већ да би себи придодали политичке поене уочи предстојећих избора у Србији и Црној Гори. Али, у крајњем – штета је иста!

Нашу ствар, да је тако назовем, најбоље је формулисао владика Јоаникије, у историјском говору по изласку на слободу: „Ова ће борба још да траје, треба да се спремити на дугу борбу. Хоћемо слободу вјере, поредак у нашој држави, да се поштује Устав и закони. Ми ћемо се борити за наше светиње, али и за људско достојанство, част и образ сваког појединца, без обзира како се изјашњава, којој партији припада. Треба нам слобода свима и поредак у нашој отаџбини!“

Амин!