знамените личности

Херцеговачка бр 4. је одредила судбину Душана Костића!

3503
Херцеговачка бр. 4 (бијела кућа)

Мало ко зна да је велики пјесник Душан Костић трећи разред основне школе похађао у Подгорици, 1927. године; живио је у Херцеговачкој бр. 4; у тој кући се родила његова љубав за књиге и поезију, о чему опширно пише у својој аутобиографији.

Моја је биографија у мојим стиховима, разасута тамо, у детаљима, кроз сјећања обојена разноврсним расположењем, радостима и криковима, сада већ један смирен слап…

Поетско сјеме се у мени зачело пет година прије него сам своје прве стихове објавио у подгоричкој „Зети“.

Године 1927, похађао сам трећи разред основне школе у Подгорици и становао у Херцеговачкој улици број 4. (та зграда на спрат и сада постоји, чини ми се да је иста онаква каква је и тада била), а у броју 2, на углу, у приземној соби, било је неколико гимназијалаца са села, сви из нижих разреда. Ишао бих често код њих јер су били разговорни и занимљиви, али, још и више, привлачиле су ме њихове књиге у које бих радознало завиривао.

Пала ми је, тако, у руке читанка за трећи разред гимназије – ако се не варам, др Војислава Јовановића. Данима сам је ишчитавао као најслађу лектиру, радије него ону моју основачку читанку на коју сам био принуђен.

Увијек сам се радовао кад бих у познијим годинама, којим случајем, наишао на поменуту читанку: подсјећала ме на ону собу и оне ђаке чије ликове одавно и не памтим, ни имена њихова. На ватру ону унутарњу и оно мутно треперење као да бих сваки пут доживљљавао опет.

Али, уз ову читанку дошло је и нешто друго. Имао сам тада необично доброг друга из клупе, Љуба Самарџића. Често сам ишао код њега у Стару варош, да учимо лекцију, или смишљамо какву „акцију“ и шеретлук. Наишао сам, тамо, у његовој библиотеци, на неколико бројева омладинског књижевног часописа „Венац“. Први пут сам видео да тако нешто постоји. Самарџић ми је посуђивао на читање број по број, било је то за мене права светковина. Сјећам се, наишао сам тамо на Тома Сијера који ме је просто фасцинирао.

Тај „Венац“ био је као башта пуна разноликог цвијећа у које се нијесам разумијeвао, али ме је опијао лијепим и непознатим. Е па од тога ми је пало на пмает да идуће године, као ђак четвртог основне у Гусињу, направим у једном примјерку „свој“ рукописни „часопис“ који је ишао из руке у руку међу друговима. А састојао се од прозних одломака и пјесама преписаних из књига које су ми онда биле доступне. Остало ми је у памети да сам „часопис“ започео са Војислављевом „Молитвом“. Понешто сам додавао и свога… И тако је кренуло…

И данас тако јасно видим оно поподне и ону улицу беранску, кад ми је један старији друг показао недјељни лист „Зету“, и у њему пјесму потписану мојим именом. Оно чудесно осјећање живо памтим, онај непоновљиви занос, она крила.

Од тада нисам престајао да исписујем стихове. Највише сам причао о себи. Али и о другом, али и о нечему другом.

Остало је познато: рођен сам под аустро-угарском окупацијом у Пећи 1917. године. Још у колејевци пренијет сам преко Чакора у Андријевицу па у Плав.

У Плаву сам „прогледао“ и почео да разумијем живот око себе, проводио дјетињство; тако је Плав мој неприкосновени завичај, као Тину Ујевићу – Сплит, а не Вргорац у коме се родио.

Послије потуцања и школовања по Црној Гори (речено је једном приликом да је читава Црна Гора у ствари мој завичај), гимназијски дани у Беранама, одлазак на студије у Београд.

У Београду, сам се укључио у студентски покрет и партију, затим учествовао у 13-јулском устанку у Црној Гори, а по ослобођењу се опет вратио у Београд, на разне новинарско-књижевне послове.

Све док нисам ево неколико година напокон спустио котву у херцегновску луку. Скупљам полако једра. Ионако су ме дуго проносила у многе градове, кроз разне крајеве. Предстоје ми пловидбе само у сјећањима.

(одломак из аутобиографске књиге „Сам собом“, издавач: Удружење књижевника Црне Горе и „Универзитетска ријеч“, 1991)

 

Душан Костић, 1983.
Са супругом Рајком, у Сељанову код Тивта
Са Владом Булатовићем, испред кафане „Три грозда“ у Београду
На мосту у Вирпазару: Никола Вујошевић, Бошко Пушоњић, Љубо Анђелић, Душан Костић и Александар Пријић
У Титограду, код Дома омладине: Ристо Стијовић, Душан Костић, Петар Лубарда

28