српски светитељи

СВ. КРАЉ МИЛУТИН: Градитељ Неба на Земљи!

1340

У српском народном памћењу, краљ Милутин остао је донекле у сјенци свог славног прадеде Немање и унука цара Душана. Сјутра славимо овог изузетног владара који је на престолу српске средњовјековне државе провео готово четири деценије (1282-1321), дуже од било ког Немањића, и за то вријеме подигао преко 40 цркава и манастира

Радуј се, свети краљу Милутине, велики градитељу Неба на Земљи!“ (акатист св. краљу Милутину)

Милутин је био краљ према коме је судбина, што није чест случај бар када je реч о владарима, била великодушна. Као и историја. Овај харизматични српски владар умео је вешто да искористи и лоше и добре стране које му је усуд наменио. Прешао је у мит чим је ушао у историју – а и данас лебди негде између легенде и историјске истине.

Био је то монарх изузетних способности. Човек од овога света који је чулно волео живот, владар чија страст није утицала на његов ум – али ни разум није био сметња његовој неретко распламсалој страсти.

Ценио је мудре и учене људе као што су били архиепископи српски Данило и Никодим. У његово доба ствара славни српски писац Теодосије Хиландарац, „најпоетичнија и највреднија душа српског средњег века“. Милутин је стварао атмосферу где су се неговале високе естетске и духовне вредности, био велики покровитељ уметности – не само из личне потребе већ и из државног интереса.

Највећи је ктитор међу Немањићима – да поменемо само ванвременске богомоље Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу, драгуље светске средњовековне баштине.

Стварао је уметност у име онога у шта је веровао да би поколењима оставио лепоту светиња – „да се у њима слави Света Тројица, у Једном суштаству и Три Ипостаси“ – које су чиниле основу његове вере, његове државе, његовог бића. Православна вера била је луча која је осветљавала његовa стремљења – „изнад кровова света“.

Далеко од тога да му је владавина била лака. Иза кулиса делују снаге брата, моћне властеле, краљице мајке – чији су интереси неретко у супротности са Милутиновим намерама и плановима. Осећа он „бибер у меду“. То се најбоље показало када је са Византијом склопио савез и када се оженио византијском принцезом. Међутим, за Милутина је више, чини се, него за било кога другог од Немањића важила древна мудрост: „Бог и кад руши он гради.“

Имао је подршку цркве, што је био чинилац који је представљао sine qua non за сваког средњовековног владара. Изузетно је уважавао црквене великодостојнике, хиландарско братство – богато дарујући, обнављајући и градећи нове храмове у Србији, Светој Гори, Цариграду, Јерусалиму…

Богато је даривао цркву светог Николе у Барију, поклонивши импресивни сребрни олтар са натписом на латинском језику у коме се Mилутин називс господарем читаве земље од Јадранског мора до Дунава, док се поред њега помињу краљица Симонида и син Константин. Милутин је ту титулисан као краљ Рашке Дукље, Албаније, Бугарсе – Urassius rex Rassie et Dioclie, Albanie, Bulgarie.

Ушао је у многе легенде, али када се дигну митске магле, искрсава човек, владар који не живи у молитвама и тамјану, али који без молитве и покоре не може, чији ум ослушкује Бога, и још више – чији ум иште Бога.

Од Немање је остало у аманет свим његовим потомцима: ништа се велико а поготово не трајно не може остварити без Бога. Јер и претекло је само оно што је у славу Бога дизано, а на основу тога и оно што Срби данас јесу – поштовали то или не, веровали у то или не.

Међутим, не лишавајући се „небеске подршке“, уздао се добрано у богатство, и војску нарочито најамничку – па и турску, која ће му и помоћи у одсудном часу да савлада брата Драгутина.

Раширених једара бродио је олујама историје. Није био склон да се нада да ће се олуја стишати ако се једра спусте, није подлегао опојном деловању наде која је умела кроз повест да превари и најспособније и најмудрије. Није ишао кроз живот „оборених очију“, задржавајући корак.

Све је било на његовој страни, па и време – владао је тридесет девет година, најдуже од било ког Немањића – јер га „Бог сачува неповређена од погибли“ али и „усхте предобри Бог да рашири државу његова отачаства“, како каже писац његовог житија архиепископ Данило.

Милутин господари судбином јер схвата време у коме живи, разуме своје доба и његове императиве и уме мудро властите интересе и амбицију да уклопи у доминантне токове епохе, способност која је красила само велике владаре, па и Немањиће.

Имао је, дакле, Милутин, пред очима животе својих предака Стефана Немање, Стефана Првовенчаног али и свог оца Уроша I, чија су му дела и домети ширили видике и бодрили дух, распирујући машту и амбицију… Наставио је да игра столетне игре које су они започели. И није био ништа мање успешан у томе од њих.

Красила га је упорност којој није недостајала храброст, које се у појединим тренуцима нису разликовале. Овај сурови али и култивисани српски владар био је опасан и када је био слаб. У околностима где војном  силом, храброшћу и јунаштвом нису могли да се постигну

резултати, он приступа дипломатији, знајући вешто да сачува највредније, да сачува темеље државе. А бивало је и таквих случајева као када је, рецимо, страшном монголском кану Ногају морао да обећа послушност и пошаље на његов двор таоце међу којима је био и његов рођени син Стефан, касније прозван Дечански. Спасао је тако и трон и државу.

Породична гордост давала му је снагу и лук воље је био стално затегнут за све смелија прегнућа – и световна и духовна. Архиепископ Данило овог „благочастивог и христољубивог“, „превисоког и крепког и самодржавног краља“ нимало случајно стилизује у житију као владара који брине о отачаству и светој цркви. Каже Данило: „Цело отачаство његово красило се због њега, унапред видећи да ће у дане његове поживети у доброј вери и чистоти.“

Ратовао је против највећих моћника свога доба: византијских царева Михаила VIII Палеолога и његовог сина Андроника II, татарског кана Ногаја – „цара паганскога“, Меликових и Халилових Турака, угарског краља Карла I Роберта, хрватског бана Младена II Брибирског Шубића, бугарског кнеза Шишмана, браничевских господара Дрмана и Куделина, Дубровника… Руке увек на балчаку спремне – што рече песник, „мач му је истрошио корице“.

Колико је био храбар у биткама, ништа мање није био вешт у деликатним дипломатским препискама са папама Бонифацијем VIII или Бенедиктом XI, венецијанским дуждем Ђованијем Соранцом… Умео је са свима, али и против свих. Како су ситуација и интереси круне налагали.

Није му било непознато а ни страно византијско начело икономије – начело које је дозвољавало да се прекрше одређене законске (држава) или канонске (црква) регуле уколико је реч о остварењу „вишег“ циља.

И када се чинило да је у неким ситуацијама неодлучан или можда несигуран, то је више била поза него стварно стање. Када би сви помислили да је њихов, остајао би само свој – није био од грађе која служи другом.

За разлику од оца Уроша I – који није имао симпатија за византијску театралност и блештави сјај цариградске моћи и богатства, доживљавајући тај раскош као разметљивост, византијско понашање као дворску извештаченост, испразну куртоазију, терор царске етикеције – Милутину двор као и цркве и манастири блистају у раскоши и богатству, што примећује и византијски изасланик и писац, умни и отмени Теодор Метохит, навикнут од младости на помпезност царског двора на Босфору – најсјајнијег места на свету – на коме је љубав према раскоши и церемонијама негована од оснивања,  од Константина Великог.

Милутин је схватио и прихватио ову византијску идеју: раскош двора, дворски ритуали и велелепност богомоља нису првенствено знаци разметљиве таштине, већ „суштински елементи у повезивању људи с небеским поретком“. А тај небески таксис, тај поредак истинског света, у Византији (а потом и у Србији) „одражаван је, пре свега, у церемонијама царског двора, свештеничким службама и црквеном украшавању“ (Александар Каждан).

Међутим, краљ Милутин је Немањић који је са становишта верских и моралних регула под највећом упитаношћу. Наредио је да се ослепи његов рођени син Стефан. Шкрте милости, једини је од Немањића потегао за тако драконском, нечовечном казном – иако је рачунао с небеским висинама и даровима, умео је да изгуби земаљска мерила.

Изневерио је брата оглушивши се о одлуке дежевског уговора по коме је трон после његове смрти требало да припадне Драгутиновим сину.

Имао је више жена, више него што су то црква и  византијски царски двор могли да прихвате – али су прихватили. Иако за њега жене нису биле само „одмор за ратника“ већ, пре свега, озбиљан државни пројекат. Тек је модерна историографија током последње две деценије успела да разреши све дилеме његових многобројних бракова као и њихов редослед.

Најспектакуларнија је била његова спремност да српски трон, после више од сто година колико су се на њему налазили Немањини потомци, препусти једном странцу, византијском принцу. Међутим, до тога није дошло.

Увек су тешки сусрети божанских и људских разлога и аршина. Штитио се српски краљ Милутин пред сопственом савешћу утрвеном стазом молитве, бедемом тврде вере. Вера као уточиште. Како каже Књига проповједникова: „Доиста нема човјека праведна на земљи који твори добро и не гријеши“ (7, 20). У Милутиновом случају превагнули су божји разлози, али му људски нису заборављени ни у размерама вечности.

Милутин је, речју, био најљудскији од свих Немањића, али и ништа мање поштовани светитељ од светих ликова своје славне лозе. Трошна и грешна земаљска судбина подведена је небеским, вечним мерилима.

Овај велики и свети српски краљ, ослањајући се на славну прошлост предака, својим бесмртним делима уздизао је садашњост мислећи на будућност – на бесмртност, и усрдно се „стараше да узаним путем уђе на уска врата која воде у живот вечни“.

Његово доба је вајало његов историјски лик док су му његова хришћанска вера и његова православна црква дале астралну димензију која му је у коначници омогућила да надживи своје столеће и претекне у слави светости.

Био је несвакидашњи дух, побожан, учен, поштовалац уметности, страствен, снажне воље, велике амбиције, храбар али и окрутан владар. Био је јединствени син свог столећа – века великих грешника, али и жарке вере. Није био далеко ни од једног ни од другог.

(одломак из књиге „Краљ Милутин“. Луке Мичете)

Свети краљ Милутин се празнује 30. октобра, по старом, односно 12. новембра по новом календару. Тог дана се прославља и преподобни Теоктист – Милутинов брат Драгутин Немањић, као и њихова мајка Јелена, жена краља Уроша I.