скидање прашине

Први српски устанак су подигли Црногорци!

5879

Пише: Миле Недељковић

Удео динарских племеника у Првом српском устанку, како је показао Петар Шобајић, не само што је видљив него је и од непроцењивог значаја. Управо из крајева у којима су боравили потомци старих Војиновића и Вождови преци, потичу многи знаменити људи Првога устанка.

Из Роваца је јасенички кнез Теодосије Марићевић у Орашцу, из Пипера Вождов барјактар Танаско Рајић и Узун Мирко Апостоловић, из Бјелопавлића капетан Милутин Гарашанин, из Куча војвода Васа Чарапић под Авалом и Јовица Милутиновић у Санковићу код Мионице, из Дробњака председник Правитељствујушчег совјета Младен Миловановић и војвода Стојан Чупић, из Васојевића су старином Хаџи Продан Глигоријевић и Чолак Анта Симоновић, из Бањана знаменити ваљевски Ненадовићи и војвода Лука Лазаревић, из Пиве војводе Милош Поцерац и Арсеније Лома, из Никшића Сима Милутиновић Сарајлија, кнезови Грбовићи у Мратишићу и Петар Молер, из Мораче су војводе Петроније Шиша и Хајдук Вељко Петровић, док војводу Лазара Мутапа својатају, као и Карађорђа, више племена (Цуце, Ровчани, Васојевићи, Пивљани), итд.

Ови прваци, на челу са Карађорђем, њихове породице и највећи део становништва које се уочи Првога устанка обрело у Шумадији, чинећи одлучујућу силу у историјском прегнућу 1804. године, по речима академика Петра Влаховића вратили су Србију сопственом државном животу, носећи ту мисао која није венула ни у вековима робовања, што је у етничкој историји српскога народа било од пресудног значаја.

Област Војислава Војиновића, који се временом, заменом града и жупе Звечан за Брвеник са челником Мусом (1363), увелико померио на север и запад, простирала се од Рудника до Дубровника, обухватајући Подриње, Ужице, Сјеницу, Полимље, Херцеговину и Конавље, а цар Урош га још подарио и титулом кнеза захумског.

Страдање и расејавање Војиновића настаје по Војислављевој смрти (1363), када синовац Никола Алтомановић побеђује војску Војислављеве удовице Гојиславе (1367), а њу са синовима Добривојем и Стефаном баца у тамницу, преотевши јој до октобра 1368. године све земље од Рудника до Требиња. Орбинијева вест да је Гојислава са синовима у тамници отрована није тачна, јер се из дубровачке архивске грађе види да се она са синовима, уз помоћ Дубровчана, склонила у Албанију.

Када је Никола савладан 1373. године од здружене војске кнеза Лазара, босанског краља Твртка и копљаника угарског краља Лајоша, које је предводио Никола Горјански, Војиновићи су, услед промењених прилика, били слабашни и немоћни да имају виднијег удела и покушају да поврате стару своју државу, нашавши прибежиште и спас у суседству Дубровчана, одакле су, преко Чарађа, њихови потомци, међу којима је највидљивији Богдан Војиновић, а потом његов унук Пунош, кренули пут племена Његуша, а други, пак, међу Куче, после скривања међу Арбанасима. Отуда и разлике у њиховом памћењу о земљи матици – Косово, Подриње, Херцеговина…

Тако је, у најкраћем, текло збежавање косовских Војиновића, у чије потомке народно предање увршћује и песмом опеваног Вождовог претка Трипка Гуриша Кнежевића.

Доласком у Шумадију, тачније поновним пребивањем у њој, с обзиром на то да су Вождови преци живели на руднику у 14. веку, наставља се гранање Вождове лозе. У Шумадији, по налазу Боривоја М. Дробњаковића, сродници Карађорђевића су потомци Карађорђевићевих стричева – Кузмићи (Јоцковићи, Пајовићи) у Мраморцу, Маринковићи (Кочићи, Којадиновићи Станковићи, Радојковићи, Јошковићи) у Церовцу, Васићи у Баничини, Сарановци (Живановићи – Кркићи, Јеремићи, Бинићи, Бацићи, Виторовићи, Митрашиновићи, Сенићи) у Селевцу, Гитарићи у Добродолу и Старчевићи у Башину, као и потомци Карађорђевићевог брата Маринка – Маринковићи у Тополи и Крћевцу, који сви и дан данас славе Св. Климента. Династија поникла у народу и израсла из њега орођена је и са низом других радова. Тако су услед женидбено-удадбених веза са Карађорђевићима својта Ивановићи звани Иванекићи у Крћевцу, Дукићи у Бањи, Новаковићи (старо презиме) у Влакчи, Герасимовићи Перинићи/Радовановићи, Марковићи) у Венчанима и Даросави, Манојловићи у Тополи, Симићи и Трпковићи у Мраморцу.

Удајама Карађорђевих кћерки у сродство са овом владачаком лозом су уведене војводске породице Миловановића, Ристића-Пљакића, Карамарковића и Чарапића. У круг рођака су ушли и Анастасијевићи, Бојанићи, Николајевићи, Петронијевићи, Пешике, Радојловићи, Радојчићи, Ристићи, Симићи, Стојадиновићи у Београду, Павловићи у Крагујевцу, Богатинчевићи у Шапцу.

Женидбом Карађорђевићевог сина Александра са Персидом Ненадовић, кћерком војводе Јеврема и унуком господара Јакова Ненадовића (1830. у Хотину), спојене су две најугледније и најмоћније, а и супарничке, породице тога времена – Карађорђевићи и Ненадовићи. А женидбом Кнежевића Петра (касније краља) са кнегињом Зорком (Љубицом), кћерку књаза Николе (Цетиње, 1883), рођачки су повезане две српске династије – Карађорђевићи и Петровићи.

Временом ће супруге, мајка Карађорђевића бити и влашке бојарке, руске кнегиње, грчке и данске принцезе, међу тастовима ће бити румунски, грчки и италијански краљ међу зетовима ће се наћи и руски велики кнез из царске породице Романова. Степен орођености династије Карађорђевића са европским дворовима најбоље се може видети из чињенице да су , у овом тренутку,  Карађорђевићи, на основу степена сродства са краљевским домом Велике Британије, у најужем кругу потенцијалних претендената на – енглеску круну.