ИНТЕРВЈУ:  проф др Мило Ломпар

Вучићев систем је српска национална лаж!

3868

Поштовани господине Ломпар, како оцењујете актуелно стање и политичке промјене у Црној Гори? Да ли се полако почиње рушити Милова криминална и антисрпска грађевина?

-Делује као да је отпочео процес урушавања тродеценијског режима у Црној Гори. Будући да би могла бити реч о процесу, његови садржаји би могли бити компромисни, нагодбењачки, са различитим облицима споразума које је тешко бранити са историјског и етичког становишта. Но, стварност диктира људске изборе, па њих лик није узоран.

Није вјероватно да би, у догледно време, могло доћи до промена у спољној политици: када је реч о НАТО-у, о признању Косова. Но, делује да више није могућ онакав притисак на Српску православну цркву, нити дискриминација српског народа каква је била у протеклим годинама.

Ако повежемо те две чињенице, могли бисмо нагађати да је на делу покушај западних (америчких, немачких) чиналаца да – на примеру Црне Горе – успоставе одржив однос са српским националним правима. Уколико би то било тачно, онда би се тај однос могао применити и на Србију, односно Републику Српску. Крајњи циљ је уклањање руског присуства на Балкану.

Када су у питању критике упућене актуелној власти Србије због политике према Косову, има и мишљења да се председник Александар Вучић не може унапред оптужити за издају Косова и Метохије, као и да је његово залагање за „компромисно решење“ можда део једне шире политичке стратегије чији је циљ да се купи време и одложи доношење коначног и неповољног решења. Но, Ви сте, заједно са још неколико интелектуалаца, поднијели кривичну пријаву против председника Србије. Зашто?

 -Он је починио толико уставних, законских, правних, економских и политичких прекршаја да је потпуно небитно да ли је то део неке виртуелне стратегије. Он је устројио колонијално-окупационо стање у облику  симулакрума: прекривени празном љуштуром националне реторике и симболике, а срце и крвоток државне администрације крију бројне представнике невладине интелигенције. Њихова лојалност је усмерена ка спољним чиниоцима, а не ка држави коју уређују или представљају. Тај систем се може назвати: српска национална лаж.

С друге стране, национална интелигенција критикује режимску косовску политику, избјегавајући да прекине своје учешће у пословима режима; и направи непрелазан отклон од њега.

Невладина интелигенција има јединство у односу према режимској спољној политици. Национална интелигенција има јединство у односу према режимској унутрашњој политици. Код невладине интелигенције мит о евроатлантским интеграцијама ствара политичко јединство. Код националне интелигенције мит о држави ствара апсолутну пасивност у политичкој акцији. Обје стране снажно користе клијентелистички однос режима према политичким чиниоцима. Обје стране расправљају светске теме када треба да преиспитају свој однос према властима.

Одсуство опозиционих политичких партија је само илустрација ове дубинске немоћи српске културе да обликује другачији друштвени спектар. Резултат је пасивност која се претвара у друштвено труљење. Али, појединачно, сви су протагонисти јавног живота – задовољни.

Недавно сте на порталу Нови стандард објавили текст који бисмо оцијенили као значајан прилог бољем разумевању српско-руских односа. Ви сте написали да „данашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година у српској историји упоредива са 1918-ом у руској историји, и да би ту епохалну инверзију требало уважити“. Зашто?

-Не треба бркати долазак југословенсих комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је, као последицу своје војне побједе 1945, довео комунисте на власт у бројним земљама источне Европе. Али, само се југословенски комунистички систем одвојио од руског утицаја после неколико година, па је ипак остао тоталитарни и диктаторски.

Због настојања да очува симболички значај побједе у Другом свјетском рату, Русија привилегује – у култури сјећања – долазак комуниста на власт у Србији, и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету: четницима генерала Михаиловића.

Вођена својим интересима и империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција оставила их је без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњих ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.

Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу констелацију односа и територија,чији се погубни утицај  показао деценијама касније: у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез.

Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у 20. веку.  Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.

Тако се на нивоу јавне свести блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза.

Данашња руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; а западни чиниоци обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје  симулакрум политика режима СНС. То је политика у најдубљем сродству са циљевима и средствима невладине интелигенције.

(Геополитика)