МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (8)

Жарогуза приказа

2142

Женско ти је ибрет. Но кад се сјетујем оне приказе жарогузе, части ми, мила ми ова моја шлашњача

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Дође ми на сан: лежим у своју кућу, на свој кревет, покрио се својом поњавом. Вискају ме крста исто ко на јави, па би да се обрнем на другу банду. Погледнем, Мируна још не легла. Бечнуг пут шпорета да није кујнула и заспала на клупу, ка је имала обичај. Нема је. Бечнем боље. Шта је оно Бог ти свети?

Једна обличаница, ко оне с телевизије, поред шпорета. Каква је? Гола вала да голија не може бити. Нећу да лажем, завезала, додуше, неку мараму ко паучина око кукова.

-Која си ти, ђавоља работо, ноћас ту?!

-Бог с тобом Мигуде, ја сам Мируна, збори она прикојаса.

Прециједиг се, капи крви нема у мене, осушише ми се брусна уста ко вериге на упрет. ,,Каква Мируна, ђавоља траго!?“ Смије се она, безобразно, а све ми се попримиче. Гледам у њу, но ђе ћу? Ђе ђаволу леђа да обрнем?

Богоми, да није то у таквој ситулацији, да је чојек раскомоћен, има се шта виђет, ада ко што ђаво умије створит маштарије. Да си одабиро најљепше од: Цајке Никашеве, Стамене Јевремове и Ковиљке Ристове, не би саставио упола ње. Привиђеније! Хуј!

Препо се ја. Примакло се оно голо обличје. Тешка поњава али мрда, мрда. Удровима прозбори опет:

-Зар ме Миго нећеш пуштити у кревет но ћу се смрзнути па да ме укопаш?

Видим ја свога Бога, мислим, неће се ђаво никад укопати, а Мигуда оће на сјутрашњи дан. Измичем се уз кревет али немам куд. Зборио сам Мируни да не ставља кревет у ћоше, но што је боље. Брига њу ђе би га Мигуд ставио.

Спушти се сунетка на кревет. Уби ме веља ватра, гледам кад ће задимити она поњава под њом. Опет проговори:

-Нијеси тако бјежо, Мигуде, кад си ме довео, но ми нијеси до заспат по сву драгу ној.

-Ђаво те довео из његовијег греда, од куд сам те ја доводио, сило нечастива?

Помислио сам тада, образа ми, огријешиг ли се што о Цајку, Дуњу или Божану. Знаво сам да нијесам о Стамену. Ако због ње има греоте, пола Лелековчана обрнуло би злијем трагом. Нема ти она абера, но виче:

-Би ли ти позно Мируну по чему нико други не би?

Уфатила ме ватра од ђавола, али вељу добра је работа, сад ћу га одбити од себе. Мируна је имала биљег, да простиш, под лијеву сису. Ни ђеца јој за то нијесу знала без покојна јој мајка, а и ја сам сазно покасно, да простиш.

-Би – вељу – прикојасо вражја, сад ћу сјурит шиш у тебе!

Подиже лијеву сису, показа се она зврчка ко у Мируне.

-Вјерујеш ли сад да сам Мируна? – вели, па полако, полако, фуј под поњаву. Гори ко жеравица. Пламти ватра узаме, а иљаду ми мисли долази. Чудо чине мађије, ђавоље работе, може бит да јес Мируна, али шта ћу сад? Ајд нека је, ђаво је однио, кад је донио, но ко ће ми људе у кућу дочекиват? Треба ли ићи на свадбу шћери Оташевој, а с ким? Ко ће ми вљероват да је то Мируна, а како да им докажем? Шта ћу ја стар са оваквом Мируном? Да ми се купи балафурдија у кућу ко код Живанка Тодорова?

Виђу фино оћу да се обезнаним, а она ватрогуза лијепи се уз мене. Погибије и ископања.

Ркнем и што имам и што немам снаге, заскочим је, скопам објема шакама за грло. ,,Неј мајчина шћери што си наумила, мука је Мигуду образ узет!“ – вичем колико ме грло носи.

Дави се подаме али је не пуштам док ме не фишти кољеном по незгодну мјесту. Пуштиг ко из мртвијег, а треснуг на партос. Погледаг пут кревета, сад ће на мене, кад оно Мируна, ова моја тонтрљача, избечила очи ко два филџана, трља врат, а збори: ,,Вичем ли ти Мигуде, видио те јад ка што је, иди к љекарима, е ћеш у маниту банду ударити?“

Јеби ми оца ако ми тај час није била милија но ону ној кад сам први пут лего с њом. Не гријеши душу, ђе да јој причам сан? Не знаш ти шта је погано женско.

Не би ми друге, моро сам ићи код доктора. Донио сам пуну ћесу љекарија. Мислиш, пио сам иг, јесам матрак. Сваки дан бачо сам, кривући од Мируне, по шаку у прасећу мећу. Части ми, не крепа ни једно. Видиш, потрефи се понеки доктор те зна понешто.

Ето тако ми се за длаку разминуло да не умрем у сну. Потље би ми Лелековчани, мртвоме, прикачили иљаду болештина.

Не гледам од тада телевизију. Богоми и вечерам некога ђавола од досаде. Најгоре, наврламила ми се Мируна да опет идем код доктора. Вели: „Боље ти је од првога одника, мало си се јаребнуо. Увече к’о да нијеси они пређашњи.“

Женско ти је ибрет. Но кад се сјетујем оне прикојасе жарогузе, части ми, мила ми ова моја шлашњача.