ИЗУМРЛИ ОБИЧАЈИ

ПРИЧАЛА МИ БАБА: О браку на слијепо!

1067

Стари људи су као ризнице пуне прича у којима се преплићу туга, смијех, радост, ратови, глад, обичаји… Ко једном уђе у ту ризницу, требало би да покупи што више блага које ће чувати од заборава…

Пише: Даница Кораћ

Када сам као мала слушала бабину причу да се удала за човјека којег прије тога није познавала (мог ђеда) дјеловало ми је као нека нестварна прича. Уговорени брак. Звучи тужно. И далеко. Међутим, ако мало боље погледате око себе видјећете, у 21. вијеку, хиљаде уговорених бракова. Можда је мало модерније, младенци се ,,забављају“ прије брака, али је суштина иста; њихови родитељи су одлучили да се они вјенчају јер је тако (финансијски) најбоље. Најисплативије.

Али, то није тема ове приче. Тема је народни обичај, који је владао крајем 19. и већим дијелом 20. вијека у бабином селу Буђеву (мада је тако било у већини села), везан за просидбу и брак. Главно правило је било да су се ,,пријатељили“ имућни са имућним, сиромашни са сиромашним.

Када неко има сина за женидбу, а зна да у том или неком другом селу има добра дјевојка за удају, шаље жену ,,од повјерења“ да провјери дјевојку. Та жена оде код дјевојке у рану зору (да види кад устаје) са изговором да је дошла да тражи мустру за џемпер или неки вез па је све вријеме посматра да ли ће да почисти собу, скува кафу и послужи. Прати дјевојку како се креће, да ли је у покрету ,,хитра“ или ,,трома“, па јој загледа косу, груди и бокове (због рађања).

Кад изврши испитивање, жена ,,од повјерења“ се врати код младожењиних да поднесе извјештај и да коначну оцјену. У складу са тим, младожењин отац одлучује да ли ће да просе дјевојку.

Но, ни родбина дјевојке не мирује, него шаљу човјека ,,од повјерења“ код момка. У то вријеме, момци прије женидбе били су задужени само да чувају овце или краве. Човјек ,,од повјерења“ испитује момка колико имају стоке (да утврди јесу ли добростојећи). Он онда испитује момка о оцу и мајци и родбини – не би ли утврдио да момак нема неку ,,фалинку“.

Скоро до средине 20. вијека, ни млада ни младожења нијесу имали право гласа кад је у питању њихов брак. Врло често се дешавало да момак не зна да су му испросили дјевојку, и док чува овце на планини, неко од родбине дође да га замијени, каже му да га отац тражи и кад стигне кући затекне дјевојку и попа. Врло често се дешавало да се момак и дјевојка и не виде прије свадбе.

Постојала је посебна ,,церемонија“ просидбе дјевојке. Наиме, након што су ,,повјерљива лица“ утврдила да су и момак и дјевојка добри за брак, младожењин отац са рођацима дође код оца дјевојке. Кад дођу испред куће, домаћин их позива да уђу у кућу и послужи их ракијом. Онда неко са младожењине стране каже да су дошли због његовог поштења да просе ћерку.

Често се дешавало да просци долазе по неколико пута, јер је био обичај да мајка не да одмах своју ћерку већ да ,,тврди пазар“. Када се да ријеч да ће дати дјевојку, утврђује се датум главне просидбе.

У главну просидбу иду младожењин отац, стриц и ујак. Ако се након разговора изљубе, то значи да је договор успио. Одређује се датум свадбе. Прије свадбе, младожењин отац и стриц опет иду код дјевојке да питају шта да донесу за дјевојку – сако, каиш, ципеле или неке друге ствари.

На свадби се спроводе обичаји слични данашњим, а после свадбе млада је на одстојању од мужа и мора да буде постиђена и послушна, а мужа никако не смије да зове именом.

Баба прича да је живот био тежак и прије брака и у браку – због ратова и немаштине, али да се све морало подносити јер ,,ниси имао могућност да бираш“.