ДИМИТРИЈЕ ЈЕВТОВИЋ ПОЛИМАЦ

Прича о неправедно заборављеном вранешком великану

429

Пише: Иво Јоксимовић

Животни пут Димитрија Јевтовића – Полимца од самог рођења па до часа смрти могао би послужити као сценарио за филм о националној драми српског народа у првој половини двадесетог вијека.

Димитрије је рођен 1878. године у Павином Пољу (село Махала), у тадашњој Османској царевини. Родио се и растао у времену без слободе. У крају без српске школе. У мјесту гдје је свака православна црква била порушена од Турака. Његов отац Марко, сиромашни чифчија, повремено је одлазио у Пљевља ради продаје стоке. И као богобојажљив човек редовно је свраћао у манастир Свете Тројице.

Када је Димитрије био узраста 13-14 година, отац га је водио са собом у Пљевља. Манастирски монаси увиђају дjечакову бистрину и наговoре оца да га остави у српску школу која је тада радила при манастиру. Као изузетно надареног ђака, игуман манастира финансира његово даље школовање у Београду. Димитрије се 1905. године уписује на Уметничко занатску школу у Београду, смjер вајарство, као полазник прве генерације. Његови школски другови дају му надимак – Полимац. Заједно са Димитријем, у истој генерацији стичу умjетничка знања и неки касније познати сликари: Коста Милићевић, Живорад Настасијевић, Милош Голубовић, Моша Пијаде…

Димитрије од 1908. године ради у Српској гимназији у Пљевљима као професор цртања и певања. Већ од 1903. године почео се бавити књижевним радом. Објављује пjесме, чланке, народне умотворине. Радови су му објављивани у свим српским публикацијама и часописима тог времена: Српска застава, Братство, Правда, Самоуправа, Српска реч, Цариградски гласник, Мали журнал, Велика Србија, Ловћенски одјек, Слободна мисао.

Свој живот и рад посветио је буђењу националне свиjести српског народа у тадашњој Oсманској царевини у којој је живио. Таква му је била и поезија. Омражен код турских власти због националног рада, 1911. године емигрира у Црну Гору. У Првом балканском рату ступа добровољно у Тарски одред. Од 1912. године ради као професор у Беранској гимназији.

До Великог рата објавио је више књига: Пјесме (о народу и слободи) 1909. године, Отаџбина у љубави – пјесме, Никшић 1911., Пјесме свијету – Соко Бања 1912., Нови и стари дани – Подгорица 1912.

У Великом рату, Димитрије је опет у првим борбеним редовима. Није познато да ли је већ од 1914. године ступио у војску Краљевине Србије, или се прикључује након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, али је добровољно ступио у њене редове. Са српском војском прелази Албанију. Учествује у бици на Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта. У Монографији Пљеваљске гимназије (2001), пише да је Димитрије Јевтовић био ратни дописник Треће српске армије од 1914. до 1918. године. Да је био врло уважен у српској Врховној команди говори и једна фотографија са Солунског форнта на којој Димитрије стоји поред ђенерала Милоша Васића и регента Александра у штабу Треће армије.

Димитрије на Крфу 1916. године објављује збирку песама Сећање на Отаџбину. У Солуну 1917. године штампа другу збирку под насловом На рекама маћедонским. Он је најплоднији српски пјесник у периоду Великог рата.

Након Великог рата, Димитрије наставља да ради у Беранској гимназији као професор. И неуморно пише стихове о великој голготи српске војске и народа у Великом рату. Његови стихови обилују страхотама, крвљу и сузама, трагиком коју је видио, доживио и преживио. Притиснут замјеркама критичара због сувише мрачне поезије, он пише стихове:

Моја душа никад неће
Преболети јаде горке
У изгнанству преко света:
Слом, несреће и поворке.
Прешао сам сто градова
И стотину мореуза,
И све моја срећа плака…
Зато ми је морем суза
Окупана строфа свака.

Између два рата објављује још неколико књига: Сјећање на отаџбину – Рим 1919., Битка на Кајмакчалану – Београд 1920., Помрачење сунца слободе 1915-1918, Београд 1920., Кроз пакао у слободу – Београд 1941.

Димитрије ни као човјек ни као пјесник није могао ни хтио да преболи и заборави страхоте свог народа у Великом рату. Овај велики родољуб је своју кућу у центру Берана назвао „Јонско море“. Збирку пјесама Кроз пакао у слободу објављује поводом „двадесет петогодишњице Крфа и Вида острва смрти“. Садржи 145 песама на 320 страна са преко 7.500 стихова. На почетку књиге је његова слика са 9 одликовања. Сваки стих посвећен је његовим саборцима у крвавој епопеји. То је у ствари ратни дневник у стиховима.

Током Другог свјетског рата судбина се горко поиграла са овим изузетним човјеком. Димитрије Јевтовић Полимац је наводно нестао током 1944 године. Однос нове власти према његовој оставштини указује да је убијен од комуниста. Вила „Јонско море“ одузета је његогој удовици већ 1945. године. Његов син јединац погинуо је у партизанима крајем рата, али Димитрију ни то није помогло да избјегне жиг издајника. Комунисти му стављају на терет да је шуровао са Италијанима.

У ствари, једини гријех овог изузетног интелектуалца је био у томе што је говорио више језика па су га италијански окупатори повремено ангажовали као преводиоца. У својим пјесмама опјевао је српску војску и њене славне побједе, краља и отаџбину. Зато су му књиге уништаване. Његова последња књига Кроз пакао у слободу, налазила се још у штампарији када је априла 1941. године земља окупирана, а након рата је по наређењу власти целокупно издање уништено. Сачувано је само неколико примјерака.

Димитрије Јевтовић је први интелектуалац из Вранеша, и међу првима из тадашњег Доњег Колашина. Он пише књиге у времену када у Вранешу није било писмених људи. Ријетки су српски крајеви у Османској царевини који су у том времену изњедрили таквог човјека. А сигурно не постоји ни један да је потпуно заборавио сличног великана, као што су Павинопољци Димитрија. Умјесто да се диче таквим човјеком. Данас ни у његовом родном селу нећете наћи човјека који зна да је професор Димитрије Јевтовић Полимац био добровољац, солунски ратник, ратни дописник Треће српске армије, носилац девет високих одликовања и аутор десетак књига родољубиве поезије.

Када један народ погази и унизи оне који носе зубљу од Бога им дату, а клања се хоштаплерима и фарисејима, не треба да се чуди зашто је у свом суноврату стигао до дна.