СРПСКА БАШТИНА У ВРАНЕШУ (2)

Предања о настанку неких топонима у Вранешу

2377

Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)

Народ је магловиту прошлост увијек објашњавао на свој начин.

Професор Танасије Пејатовић у свом научном раду Средње Полимље и Потарје наводи више таквих, неспретних прича o настанку неких топонима на овом простору,  међу њима и причу о настанку назива Павино Поље, кроз којe се, како каже, „огледа стална тежња код народа да све нејасно и непротумачено објасни, па макар да је све то често невешто смишљено и далеко од памети“ (1902.г.).

Ево неколико примјера те невјеште тежње народа, како каже Т. Пејатовић.  Народ каже да Љубовиђа, ријека са најљепшим именом на земаљском шару, добија назив по „љубовним“ виђањима себра Рајка и кћерке неког властелина, а по овом Рајку поста назив села Рајковићи. Међутим, стварност је посве друкчија: Рајко, вјероватно потомак ситне властеле, уписан је у пописном дефтеру нахије Љубовиђа 1477. године, а 1500. године уписано је село Рајковићи и у њему четири Рајкова сина, док се топоним „Љубовић“ („љубовидски дјел“, „љубовићева лука“), јавља у повељама српских краљева два-три вијека раније. Дакле, предање о себру Рајку нема везе са настанком топонима Љубовиђа и Рајковићи.

Прича се да је Вранеш некада називан Златеш, због златастог сјаја зрелих житних поља, а онда је цар Лазар лично, чувши да из Златеша нико није дошао у бој на Косово, наводно рекао „то није Златеш – него вранеш“ (црњеш), и тако се заметнуо назив Вранеш. А сваки, чак и површни познавалац прошлости Вранеша, под условом да није митомански настројен, зна да Вранеш добија назив по личном имену, односно по управљачкој породици Вранеш. Предање каже да село Вукановићи добија назив по краљу Вукану Немањићу, село Богдановићи код Бродарева и брдо Богданица (Ђовданица) у Блишкови по Југ-Богдану, село Јабучно по неком властелину Јабучилу, Марков Камен на Лиси по отиску стопала Марка Краљевића итд.

Нагађање о настанку назива Павино Поље одличан је примјер описане народне тежње. По моделу креације, ово је најстарија претпоставка о настанку назива Павино Поље: „Биле двије рођене сестре, вранешке љепотице, Сава и Пава, па се Сава удала у долину Лима и по њој настало Савино Поље, а Пава остала у Вранешу и по њој се прозвало Павино Поље. Овакав облик представља основни образац предања код свих балканских народа.

Доминантна прича у Вранешу каже да је Пава била мајка вранешког дјечака одведеног у јањичаре. Одвођење мушке дјеце је најстрашнији намет и највећа срчана рана у животу сваког родитеља, с тога је прича о његовом повратку можда само гола родитељска нада али је у Вранешу сачувано предање да је након много година један одведени дјечак дошао у Вранеш као војсковођа. Да умири и казни немирни крај. Он препознаје родни крај, проналази живу мајку и наређује војсци да у Вранешу „ни један човјек не смије бити убијен и да ни једна кућа не смије бити спаљена“. Зато што је родни крај спасио крваве разуре, народ назва свој крај по имену мајке тако племенитог сина. Друга варијанта каже да нека удовица свог млађаног сина жени Павом али га Турци одводе у јањичаре, па се он враћа након много година као бег…

Сада да завиримо шта кажу давно објављена предања на ову тему. Најстарија публикована прича каже да лијепа попадија Пава врло млада остаје удовица па неки Шехо-паша навали да се уда за њега што она на крају прихвати („Политика“, 1936. г.). Истих година је објављена прича да се неки младић потурчио (Јоксимовић), па након што је постао паша враћа се у Вранеш и жени Павом  из рода Миликић (1939. г.). Према трећој, син јединац неке удовице, ожењен Павом, морао је поћи у турску војску да одужи „дуг цару“ и након много година одсуства враћа се као чувени ратник (1974. г). Завршница свих је иста: Павин муж наређује да се неко поље назове њеним именом.

Захваљујући наведеним причама знамо да наши преци нијесу помињали прерану Павину смрт, гробове, полумјесец и крст, што значи да прича коју је 2016. године Управа за заштиту културних добара заштитила као „Предање о Пави и Ахметпаши из Павиног Поља“ представља скорашњу измишљотину.

И старији записивачи предања умећу у њих и нешто своје, зато налазимо елаборације о поријеклу Павином и њеног мужа, што је апсолутно небитно за причу о постању назива било којег мјеста. Детаљи о порођајима, рађање по двоје, па чак и троје дјеце у једном бремену још мање могу бити дио предања о настанку неког топонима.

Откуда оволико различитих прича о настанку једног топонима. Аналитички приступ води закључку да је народ само уметао Павино име у већ постојеће приче о неким ранијим догађајима, моделирао их и претварао у тзв. предање о настанку топонима Павино Поље. А сличних прича је било на претек. Наравно да се током три-четири вијека у Вранешу одиграло доста сличних догађаја, отуда погрешно увјерење да читава група предања о Пави говоре о једном те истом случају: није само један вранешки дјечак одведен у јаничаре (можда се само један вратио), нити је само један православац прешао на ислам, нити се само једна влахиња удала за “потурчењака”.

Постоји и турски запис објављен у љетопису косовског вилајета 1901. године (према Т. Пејатовићу), а оно каже да се прије неколико вјекова ђевојка Пава потурчила и удала за неког из куће Хасанбеговић, па како је млада умрла а муж наслиједио њену земљу (поље), он даде да се „поље и село у њему“ назову њеним именом. Да се ради о лошој конструкција турског хроничара показују чињенице: он из Призрена није имао представу о вранешком крајолику, није знао да у Вранешу нема села по пољима, нити има тако великог поља да би се у њему смјестило село, нити је знао да село Павино Поље није постојало прије неколико вјекова, нити постоји те 1901. године. Павино Поље је назив области са десетак села! Тек од 1938. године и назив за насеље од свега 5-6 кућа, које се пар година раније формирало око Велике цркве.