СРПСКA БАШТИНA У ВРАНЕШУ (6)

И познати историчари уништавали културну баштину Вранеша

629

Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)

Историјски научни метод каже да одређени навод из прошлости мора бити елементарно провјерљив, да би се историчар њиме бавио. Уколико ни један поуздан извор не потврђује одређену причу (предање), oна је за науку неупотребљива и сврстава се у легенде. Да су историчари приступали вранешким предањима примјеном овог метода, закључили би да је жена Пава фикција.

Чињеница да су све народне приче Вранешана о њој потпуно несагласне, значи да се на самом изворишту међусобно поништавају. Ова логичка анализа неумољиво указује да је Пава производ „бабологије“. На жалост, чак ни неки еминентни историчари нијесу се придржавали струке. Нити су препознали да се овдје ради о простој употреби одређеног имена ради објашњења непознатог, као у легендама о Светом Сави и Краљевићу Марку.

У претходним текстовима изнијета су сва предања из Вранеша о настанку назива Павино Поље. Дакле, имамо укупно четири предања. Све остало су конструкције новијег датума. Зна се када су настале и ко их је снитио. Општи хаос у Вранешка предања уносе прво историчари, а за њима сви редом. Навешћемо радове тројице доктора историје.

Жарко Шћепановић комбинује детаље из предања и записа турског хроничара из 1901 г. Каже да се Пава удаје за неког младог Хасанбеговића, који према предању потичу од „старосједелачке српске породице Јоксимовић“, а како је млада умрла, ожалошћени бег „њихов здружени посјед назва Павино Поље, па тако најљепши дио Вранеша доби ново име“ (Средње Полимље и Потарје, 1979. стр.110.).

Наизглед увјерљиво, међутим када ову тврдњу преведемо у стварност увиђамо величину њене апсурдности: тај посјед би захватао површину од најмање 30 км2, колика је површина Павинопољске котлине. Иначе, Шћепановић сам скива израз „здружени посјед“, и неопрезно даје живот миту. Друго, ако користите један извор, морате бити доследни: у запису турског хроничара јасно пише да се Пава „потурчила“! Шћепановић ово заобилази јер зна да се Пава „турчењем“ неминовно прозвала Шемса, Мерима или слично, те да је посве нелогично да бег даје назив котлини по влашком имену своје жене – којег се ова одрекла.

Историчар Божидар Шекуларац, анализира записе из манастира Добриловина из 18-ог вијека, у којем је уписан кнез Милика из Вранеша, и каже:„…кнез Милика је родоначелник братства Миликића, из којег потиче и Пава“. Запањујуће је да историчар у исти кош ставља стварну личност (кнеза Милику) и жену из легенде. Он не помиње предање, већ тврди. То приличи митоманима и лаицима, а историчару – само ако је пронашао Павину крштеницу.

Ејуб Мушовић 1981. године објављује наводно породично предање: „Неки турски официр, родом из Коње у Малој Азији, дошао у колашински крај с војском. Ту се загледао у лијепу Црногорку Паву, из властелинске куће…“. Ето, доктор историје саопштава да је у 17-ом вијеку међу „рајом“ у Вранешу било и властеле. Ко елементарно познаје тадашње историјске околности, зна колико је то апсурдно, исто као и навод да су тада у Вранешу живјели Црногорци.

Предњи наводи наизглед нијесу опасни, међутим када историчари у своје радове некритички уведу легендарну личност, нехотице јој дају легитимитет стварне. А они чак износе тврдње и елаборирају о њеним посједима и поријеклу. Таквим чињењем су нанијели огромну штету културној баштини Вранеша јер касније разни хроничари и новинари, идући њиховим трагом, касапе изворна предања и пишу „научне“ елаборације о имагинарној жени.

Тражећи своје коријене, Мушовић се упорно а погрешно везује за имагинарну Паву и историјске личности из Вранеша. Неопрезно гази све даље и тоне све дубље. Сматра да је Пава кћерка кнеза Јоксима Вранешког. Нагађања га уводе у комичну ситуацију. Наиме, према породичном предању Мушовића из Вранеша, они потичу од „потурченог“ брата кнеза Јоксима, па ако је то тачно онда се по Ејупу Мушовићу његова чукунбаба Пава удала за стрица.

Затим скаче два вијека уназад и покушава да је веже за Ибрахима – сина Херака Вранеша (15. вијек). Међутим, у обраћању Ђ. Јоксимовићу 1982. године, он признаје да о свом поријеклу не зна ништа. У писму тражи помоћ:“Не знам да ли је Пава кћи кнеза Јоксима Вранешког који се помиње крајем 17-oг века, а Ибрахим, који је наводно био Павин муж, много је старији…“.

Само пар година касније, Мушовић волшебно сазнаје нове детаље о Пави (чак и име њеног оца), и објављује емотивну причу како су синови „много вољели мајку“, сваке недјеље је водили у цркву, итд. Када то објави доктор историјских наука, природно је да му се вјерује па Вранешани трчећи преуређују и нагрђују своја предања. Опет убједљив доказ да су предања о Пави имагинација, у противном их не би свакодневно мијењали.

Коначно, ево податка када се фамозни Ахмет-паша јавља као Павин муж. Учитељ Ђорђије Јоксимовић 1994. године публикује рад о настанку назива Павино Поље. Према његовој конструкцији, Ахмет-паша Вранешевић, унук кнеза Херака Вранеша, жени се Павом, кћерком Николе Коњевића из Бијелог Потока. До тада, по Вранешу се могло чути да се Павин муж звао Омер (најчешће), затим Бајро, Ибро, Шехо. И још важније, тада се први пут помињу гробови Паве и њеног мужа. Чланак садржи доста неспорних података о далекој прошлости Вранеша, али ни један за конструкцију о Пави и Ахмет-паши Вранешевићу (Новопазарски зборник, стр.167-170, 1994.).

На темељу ове конструкције, бројни надриисторичари кроје своје „легенде“ о Пави и Ахмету. Пошто је Ђ. Јоксимовић важио за врсног познаваоца даље прошлости Вранеша, многи су мислили да је дошао до истине – не знајући да је он изнио своју претпоставку. А ово нијесу могли спознати јер о прошлости Вранеша нијесу знали више од оне маштовите вранешке бабе која је поред огњишта снитила своју причу о Пави, како би замајала гладну унучад док се не узвари вареника.