У неколико наставка објавићмо одломке из култне књиге „Поријекло жене“, чувеног антрополога др Илејн Морган (1920-2013), која је предавала на Оксфорду
И мушкарци и жене на крају сексуалног чина доживљавају нешто што је пропраћено отприлике истим физиолошким ефектима, али да ли је женски оргазам ствар за себе или блиједи одјек мушког (псеудо-мушки одзив“, како то без увијања изјављује Дезмонд Морис), остаје недоказано. Наравно, нико није био толики јеретик да се упита није ли можда његов оргазам блиједи одјек њеног.
Жене доживљавају нешто, али да ли је то нешто једноструко или двоструко? Спор о томе се и даље развија. Једна школа вјерује да постоји и клиторални и вагинални оргазам; огранак те школе тврди да је први инфантилан а други знак зрелости; једна прилично бучна струја инсистира на томе да се само вагинални може узимати као прави; други, подједнако бучни експерти га одбацују и изричу да је он заправо мит.
Фројд је вјеровао да је клиторани оргазам испољавање незрелости, неротичности, мушкобањатости или фригидности, и да жена мора да научи да напредује или да се „пребаци“ са њега на један наводно дубљи и више испуњавајући тип оргазма, који је смјештен у вагини.
Берглер је отишао даље тврдећи да је жена која не може да има вагинални оргазам – фригидна.
Кинси је са своје стране, са својим бројним следбеницима, „човјек клиториса“. Он каже: „Тешко је, у светлу нашег садашњег разумијевања аматомије и физологије сексуалног понашања, разумјети шта се подрзаумијева под вагиналним оргазмом. Литература обично претпоставља да сама вагина треба да буде средиште чуног надражаја, а то је тјелесно и физиолошки немогуће за највећи број жена.“
По доктору Кегелу, клиторални оргазам је тек у настајању, а вагинални је већег интензитета, мада је неким женама тешко да га постигну чак и у најбољим условима.
Теодор Ван де Велде одбија да прихвати било какву квалитативну разлику између та два оргазма и пореди их са „укусом и аромом двије добре врсте вина или хроматском раксоши и утанчаностима двију сасвим разлићитих колорних схема“.
Други стручњаци их сматрају комплементарним, док Хејстинг истиче да „ни један од заступника теорије пребацивања, укључујући и Фројда, није навео знаке или симптоме помоћу којх би неко могао направити разлику између тих наводно различитих типова оргазма“.
Постоји ли, дакле, један или два оргазма? Ако псотоји само један, онда који? Како је настао мит да постоји и други? Ако су два, каква им је сврха када мушкарци имају само један? Који је јачи а који је слабији? За одговоре на сва та питања, спремите новац и обезбиједите тим стручњака. То све помало личи на расправе шизматских тоелога који расправљају о истинској природи Светог Тројства.
