нова књига мирка ракочевића - ,,воз"

Последњи бјелопољски Мохиканци

1163

,,Најновија књига Мирка Ракочевића саткана је од низа кратких прича у којима он посеже за сопственим сећањима на ликове, догађаје, места, која су обележила његове године одрастања и живота у Бијелом Пољу“проф. др Станко Црнобрња

Припремила: Даница Кораћ

Недавно је Мирко Ракочевић обогатио црногорску књижевну сцену новом књигом – ,,Воз“. Књига је саткана од низа кратких прича, а приче од бројних истинитих догађаја и ликова преко којих писац покушава да дочара период друге половине прошлог вијека и да га упореди са садашњим у којем нам је ,,прош’о воз“.

,,За оно што је неповратно прошло, за оно што се више никада неће поновити обично се каже – про’шо воз. Тако се, на најједноставнији начин, од много чега опраштамо. Ове приче, бавећи се седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог вијека, а на крају сваке додирујући данашњицу, за собом остављају отворено питање; је ли, заиста, прошао воз том начину живљења, приступу животу, комуникацијама међу људима… Том стању духа. Тако се од прве приче која се тако и зове, у којој и у првој и последњој реченици „тутњи“ тај воз, дошло до корице књиге и наслова“, прича Ракочевић за ,,Седмицу“.

Док читате приче из ,,Воза“ имате осјећај да догађаји, мјеста, карактери припадају неким давним прошлим временима, а по завршетку читања, јавља се питање: како се све тако брзо промијенило.

,,Као да нас је затекао почетак овог миленијума неспремне и несрећне. Лако смо се дали преварити. Све што је сервирано из моћних центара већина је доживјела као главно јело и дезерт. Наравно, прво, млади. Потом матори – плахи и лакоми. А нико се није потрудио, од оних којима је то обавеза и задатак, коме смо дали државни потпис, да ангажује сомалијере и кушаче јела. Већ напротив, и они су били дио те акције. Тешко је, данас, живјети у урушеном друштву“, објашњава Ракочевић.

Оно што ове приче чини додатно интересантним је чињеница да су ликови стварни, са пуним именом и презименом, неки још живи, а неки одавно у рају. Ракочевић за њих каже да су у себи носили традицију и дух народа. ,,Њихов начин живљења био је преписана прича етике и епике уз шта смо одрастали и сазријевали. Данас их доживљавам као последње Мохиканце. Плусквам перфекат. Није њима било лако да носе терет предака на својим плећима. А кад преци оставе у аманет „љуцку причу“ треба то и оправдати. То им је била препорука за литературу. За књижевне јунаке. Си Ви, како се то данас модерно каже“.

Илустрације: Перо Никчевић, сликар из Париза

Иако су догађаји и ликови из књиге везани искључиво за Бијело Поље, читаоци из других градова су подједнако одушевљени причама и сјајним Ракочевићевим стилом приповиједања.  ,,Булатовић је у својим романима, које је називао пјесмама, опјевао Бијело Поље и било је занимљиво читаоцима на свим континентима. Тако и ове приче, биће занимљиве остатку свијета таман онолико колико су добро написане. А, то већ није моје да образлажем“, објашњава Ракочевић и додаје да је сусрет са Миодрагом Булатовићем одредио његов животни пут.

,,Упознао нас је Небојша Јеврић. Буле, каже Небојша ово је Мирко Ракочевић, млади писац из Бијелог Поља. Ја дечкић, таман навршио деветнаест. Он ми се загледао у очи, па потом, не скидајући поглед, пружио руку. Биљежи, само биљежи, изговарао је лагано не испуштајући ми руку из своје. Прије тога сам већ прочитао његове романе, његове пјесме. Рука му је била топла и као да ми је њом преносио енергију и те бивше бјелопољске приче које је тако страсно опјевавао. Тада сам сам са собом раскрстио – мој ће кимет бити да памтим и биљежим“.

Данас, Мирко Ракочевић долази у Бијело Поље само на сахране и саучешћа. ,,То је за моје Бијело Поље довољно. На никољачком гробљу, у Гасалхани или на Ђапановом гробу је Бијело Поље. И Бјелопољци. Бивши и садашњи. И будући. Све књижевни јунак до јунака.“. Зато је и размишљао да промоцију нове књиге приреди на Ђапановом гробу. Међутим, предомислио се, да се не смрзава народ. Промоција ,,Воза“ одржаће се у ресторану ,,Дурмитор“, 11. децембра у 19 часова.

Док се неки нови вагони са причама не прикључе ,,Возу“ остаје нам да уживамо у до сада објављеним Ракочевићевим  дјелима (,,Уклети песник Ристо Ратковић“, ,,Бедем“, ,,Последњи сан у Нађмеђеру“) која су наишла на одличан пријем и читалачке публике и књижевне критике. Можда се у међувремену појави и неки нови машиновођа.

ВОЗ

Јавили Италијани да стижу у Бијело Поље.

Врше се последње припреме за дочек. Добра домаћа и остало шта треба да нам образ не оде пред бијелим свијетом.

Кад у неко доба некоме паде на памет: ,,Људи, а како ћемо се споразумијеват’ са њима?“

Бранко по мало набада руски, Рифат на енглеском зна само – Ду ју спик инглиш?, остали једва набоду неколика падежа и овог нашег језика.

Кад се неко сјети Зухда. Преводиоца за талијански. И то у оба смјера.

Сјутрадан, стигли Италијани.

Дочек само такав. У директорску канцеларију велики клуб сто, на њему домаћа што се тридес’ година чувала за укопа. Са једне стране стола сједи Бранко, њему са лијеве стране Рифат, а са десне Зухдо. Преко пута тројица Италијана.

Бранко прво свечано и важно наздрави, а затим смјерно спусти понос фирме испред њих.

Узе један Италијан ципелу, обрће је, окреће, загледа, нешто рече оном до себе, узе је и он, иста прича, па додаде трећем. Потраја то, богоми, десетак минута. Онда је онај у средини опет узе, спусти на сто и нешто важно проџамрга.

Бранко се окрену Зухду: ,,Шта каже?“

,,Алах бер је бегениса“, преведе Зухдо.

А Бранко помамљено узвикну: ,,Рифате, шта вели ово Зухдо?“

Тако нам истече двадесети вијек у Бијелом Пољу. Од превода до превода.

Зухдо, од када је отишао благословеним путевима, сједи негдје у рају, преводи по мало са талијанског, за небеске потребе, и душа му се смијеши.

Остадосмо ми, сами, у двадес’ првом вијеку. Да некако започнемо нови миленијум. Али га, некако, не разумијемо. Немамо преводиоца.

Одлучила влас’ да сама преводи.

Њима, мудрима, ни Зухдо не треба.

Преводе из партије у партију, из нације у нацију, ајване у академике, честите домаћине у сиротињу…

Преводе жедне преко воде, гладне преко пуне софре…

Тако нам и треба кад остадосмо без преводиоца.

Неку ноћ, спавам ли, сањам ли, о’кле у то доба ја у граду, ‘тице му га знале, кад из мрака изби Зухдо и сједе насред бјелопољске раскрснице.

Гледа испред себе, збуњен, и – ћути.

Све се промијенило.

Нема више магистрале.

Влас’ направила заобилазницу, па нам остала само – улица.

А прош’о нам и – воз.

(Одломак из приче ,,Воз“ – истоимене књиге)