Како је велики руски интелектулац Константин Победоносцев гледао на парламентаризам

Посланици су егоисти и лицемери!

1429
Фото: Преузето са сајта Скупштине ЦГ

Парламент је институција која, прије свега, служи за задовољење личне таштине и личних интереса посланика. Посланику није нимало тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру, само да би стекао популарност и богатство. Бирачи за њега представљају стадо за скупљање гласова 

Константин Петрович Побједоносцев (1827 -1907) био је правник и политичар, професор универзитета, сенатор и обер-прокурор Синода Руске православне цркве

У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставља се да сав народ у народним скупштинама ствара своје законе, бира делегате, да наводно непосредно исказује своју вољу и спроводи је. Ово је идеална представа. Таква је теорија, али погледајмо праксу.

Избори ни у ком случају не изражавају вољу бирача. Народни представници не воде рачуна о гледиштима и мишљењима својих бирача, већ се руководе сопственом вољом или коришћу својом или своје партије.

Ако би се захтијевала истинита дефиниција парламента требало би рећи да је парламент институција која служи за задовољење личног частољубља и таштине и личних интереса посланика. Ова институција је један од првих доказа самообмане људског ума. Парламентаризам је побједа егоизма, његово најјаче испољавање. Овде је све срачунато на служење свом ја.

По замисли парламентске фракције, представник се одриче свог звања и личности и треба да служи као испољавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом акту бирања бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника.

И све су то ријечи, само ријечи, привремене степенице на љествици, коју он гради како би се попео тамо гдје жели и како би касније непотребне љествице одбацио. Тада он више неће радити за друштво, већ ће друштво постати оруђе његових циљева. Бирачи за њега представљају стадо за скупљање гласова и власници ових стада заиста постају слични богатим сточарима за које стадо представља капитал, основу моћи и угледа у друштву.

Из каквих побуда будући посланик се кандидује? Тешко је повјеровати да је то због несебичне бриге према друштвеном добру. Уопште, у наше вријеме су ријетки људи прожети осјећањем солидарности са народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра: то су идеалистичке природе, а такве природе нису склоне да долазе у додир са испразношћу бесмислене свакодневице.

Онај ко је по својој природи способан за несебично служење друштву, имајући свијест о дужности, неће кренути да камчи себи гласове, неће опјевати себе у хвалоспевима на изборним састанцима нижући громогласне и испразне фразе. Овакав човjек себе и своје снаге открива на свом радном мјесту или у малом кругу људи-истомишљеника, али неће кренути да тражи популарност на бучној  предизборној пијаци.

Најбољим људима, часним и поштеним, изборна процедура је одвратна: од ње се не одвраћају само себичне, егоистичне природе које желе да остваре своје личне циљеве. Таквом човјеку није нимало тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру само да би стекао популарност. Која часна природа ће се одлучити да прихвати такву улогу?

Теоретски, народни посланици имају у виду искључиво народно добро; у пракси – они под изговором народног блага и о његовом трошку имају у виду углавном своје лично добро и добро својих пријатеља. Теоретски, они треба да буду једни од најбољих, омиљених грађана, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани

Ево каква је у суштини ова установа, која се приказује као циљ и вијенац државног уређења.