ПОЕТСКО ВЕЧЕ МИЛИЋА Радевића

Поезија која ће вас отријезнити! (ВИДЕО)

12273

Пише: Вишња Аничић

Како замишљате песника?

Правите ли, кад чујете: „он је песник“, у глави фото-робота налик Бећковићу, Шантићу, Лазаревићу … неког (било ког) човека, младића, индивидуе која мора да носи камење у џеповима да је ветар не однесе или зачепркам мало дубље, пробате да осетите оно што се само поима, јер да види може свако?

Да, склона сам била – до песничке вечери у Народном позоришту у Београду – олаком поимању песника. Била сам површна, упркос њиховој дубини. Била сам слепа, иако су ми ти исти широм отварали очи. Признајем, нисам се упуштала, и ако сам њихово писање сматрала цивилизацијском дужношћу, никако занатом. Занатлија може бити свако, песника мора да роди мајка. Никако случајно, већ намерно, у Мојковцу, никако случајно, већ намерно, и то: Милића Радевића.

И било је тако.

После Милићеве песничке вечери, у препуном клубу Народног позоришта, мог пријатеља Мићу гледам другим очима, ма колико чудно звучало да то кажем сад кад ће нашем познаству ускоро пунолетство.

„Успех је знати шта човек воли“, каже аутор у једној песми. И ако ме овај стих отрезнио и натерао да признам себи да сам била неуспешна, донео ми је квалитет више. Хвала Мићо.

„Да би неког добро упознао мораш са њим да поједеш кило соли“ кажу у мом крају и Мићовој српској Црној Гори, а ја сам то много лакше постигла уз бело вино, пријатно друштво и еминентне српски глумице и глумце који су дочарали стихове Милића Радевића.

И? Како је било?

Знате ли како изгледа кад тишина говори? То је армагедон. А кад Мићина тишина говори – то није говор, то је као најбоља црногорска лоза која лагано као млеко клизи низ душник, па мало загреје плућа, а онда букне у стомаку.

Е, тако је било!

Јер је све, понављам, из стомака и кренуло. „Уз давну прошлост која не пролази“, како и стих сведочи.

„Располагати туђом муком, није мала зајебанција“, рече ономад велики Бранимир, а колика ли је тек мука кад прошлост, и то давна, не пролази? Не били Ви у песниковој кожи, не дао вам Бог, али сте стварно много пропустили ако синоћ нисте били преко пута песника. За утеху и огроман дар себи самима, купите књигу „Дани који се не броје“. Лакше ће вам зоре свитати, држите ме за реч.

А не, не. Таман кад помислите да су песници диносауруси овог „ајфон“ доба, а да су ангажовани песници раритет једнак млеку у птица, чујете: „Мандушића више, брате, нема / Пушке су нам из руку избили / Тај суварак од гусала дрема / Народ славни у јасле набили.“

Да, господо драга, четврт века историје три српске државе стане у четири стиха. Мало ли је?

Не треба вам академија, библиотеке, округли столови … само ова четири стиха и све је јасно. Пече и кожа и савест. Ако је нација има.

Зато, ако нисте магла од народа, морате – као и песник на једном месту – рећи: „Нека ти дух живи.“

„Шта ли те натера да узмеш гусле“, пита аутор слепог песника у једној песми, а заправо преиспитује самог себе уз папир испред себе. Зна веома добро аутор да је мука увек давала и неки квалитет, јер рахатлук не пише стихове, већ тражи свираче. Није то исто, и никао не може и не сме бити исто.

„Ја сам био само уски ходник / Кроз који си прошла насумице / Корацима крупним ко победник / Дотакла ме трагом заводнице“. Ево одговора.

Опет четири стиха који се лако читају, још лакше памте, али их је тешка чемер написала, а још теже их је преварити. Због тог чемера и муке је онај слепи песник узео гусле, а овај наш данашњи пенкало.

„Узалуд све прође к’о сунца изласци“, пресече Мића у једном стиху. Не, не мисли он да је било шта било узалуд. Па да је тако, не би то поредио са изласцима сунца.

Јок. Чуш.

То нас ангажовани песник тера да и ми будемо ангажовани. Да се замислимо.

Хоће да нас тргне.

Мене јесте. Ви купите књигу, па проверите сами себе.

Наздравље.

………………………………………………………………………………………………………..

 

СЛОБОДА ЈЕ БОЖУР

Застаните мало у свом надахнућу
За ноћ једну и будуће сате
Такни ме огњем и запали кућу
Под прстом анђела заклетве дате

Родиће се негде неко једног дана
Из овог пепела што га сада видим
Закуцат’ на врата јер га боли рана
И вратити ово због чега се стидим

Кад би опет живот везао к’о лађу
Уз невоље и буре протеклога века
На тој светој земљи снове да пронађу
Ко радост детета и мајчиног млека

Две три речи задње живот да ми врате
На голим мукама клицао бих теби
Слобода је божур – треба то да знате
И на живот бедни помишљао не бих.