поглед с истока

Седам наших „светих крава“!

3576

Пише: Донко Ракочевић

Према Ведама, постоји седам особа које бисмо требали изразито поштовати, као мајке, на овом свијету, а једна од њих је управо и крава. Стога и не чуди чињеница због које у Индији влада мишљење да ако убијете краву, да сте убили властиту мајку.  

Ми који смо хришћани, не би се смјели имати идола на земљи, о чему говори и прве двије Божије заповијести: „Ја сам господ твој и немој имати другог бога осим мене“, „Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.“ У пракси, међутим, код већине, није тако – млађи нараштај себи прави идоле од музичких и филмских звијезда, а старији обично од политичара и спортиста. Ако им нешто кажете против омиљених ликова, замрзјеће вас до краја живота.

Култ личности је највише био развијен у вријеме комунизма, што је и разумљиво, јер су комунисти протјерали Бога, па су људи тражили ослонац у „боговима“ на земљи. У Русији је то био Стаљин, у Румунији – Чаушеску, у Албанији – Енвер Хоџа, а код нас Тито. У Латинској Америци то је био Че Гевара („Рекао бих да су два најпознатија лика на свијету Христ и Че“, изјавио је ових дана његов брат, Хуан Гевара).

Ослободили смо се комунизма као владајуће идеологије, али некритичко обожавање појединих личности задржало се и у вишестраначју. У Србији крајем 20. вијека у Слободана Милошевића се гледало као у божанство, а данас се од Александра Вучића прави нови „бог“. У Црној Гори је то најприје био Момир Булатовић, па Мило Ђукановић све до данас.

Политиколог Зоран Стојиљковић за ситуацију у Србији каже: „Овде је стално отворен конкурс за оца нације, спаситеља. С једне стране евидентна је манипулативна потреба режима и самог вође да укида демократске ограде између себе и народа, с друге стране су грађани који не желе да одрасту. Тежак је пут од поданика до грађанина. Ауторитарност, по свим истраживањима последњих година, не пада, напротив. Натполовична већина верује да је неопходан вођа којег ће следити беспоговорно.“

Ипак, морају постојати најмање четири испуњена услова да би закључили да се ради о култу личности: претјерана покорност вођи његових најближих сарадника, чланства, а онда и друштва у цјелини, одсуство сваке врсте подробне анализе, некритичност према поступцима и ријечима вође, опасност по живот и здравље дисидената и критичара режима, претјерана присутност вођиних слика од медија до улице, некритичка поређења са историјским личностима, вођини новинари, вођина културна, спортска и друштвена елита која му кроз режимске медије одаје почаст и признање, аплаудира и држи говоре.

„Ширином подршке и отвореним маневарским простором и неприкосновеном улогом, лидерску позицију је имао Слободан Милошевић и данас је има Александар Вучић. Да није био насилно склоњен са политичке сцене ту позицију би, по мом дубоком увјерењу имао и Зоран Ђинђић. Сви остали су епизодисти“, каже професор Стојиљковић. „Ђинђићев је култ личности креиран постхумно, кроз пројекцију шта је он све могао да уради да није, насилно, склоњен с политичке сцене. Његовом сјенком се мјере сви који су дошли после њега. И Тадића су поредили са Ђинђићем, и данас Вучића.“

На сретењској свечаној академији лани у Крагујевцу тада премијер Александар Вучић одржао је историјско предавање о својој владавини све препричавајући како је Милош Обреновић био „рођени вођа масе“ и „прави народни трибун“, да „није желео да дозволи борбе које би донеле поразе народу, а сељачком лукавошћу успевао је земљу да сачува“. И закључи премијер правдољубиво: „Био је аутократа, а то је нешто у чему су Срби увек додатно претеривали. Причало се о страшном Милошу, чак је и он волео да се о њему тако прича, јер веровао је да само тако ако се народ држи у стези, народ може много да постигне.“

Како тада, тако данас; друштвене и политичке околности се мијењају, али наш народ и даље више воли „богове“ на земљи, него Оног на небу! Видимо то и ових дана када се, поводом 65. рођендана Владимира Путина, исписују оде руском предсједнику, пљуште честитке-славопојке са свих страна, иако се по хришћанским канонима славе само три рођендана – Исуса Христа, Богородице и Јована Крститеља.

За крај овог текста, ево топ-листе наших земаљских „богова“, на коју сам поред политичара ставио и спортисту Новака Ђоковића и пјевачицу Цецу Ражнатовић. Колики је култ Новака Ђоковића најбоље сам осјетио на својој кожи, после критичких текстова на његов рачун, које сам аргументовао необоривим чињеницама, трпио сам увреде и псовке на друштвеним мрежама од његових многобројних обожавалаца који једноставно сматрају да њихов Ноле не смије да се критикује ни на који начин и ни из којег разлога.

  1. Јосип Броз Тито

2. Слободан Милошевић

3. Владимир Путин

4. Александар Вучић

5. Мило Ђукановић

6. Новак Ђоковић

7. Цеца Ражнатовић

П.С: А ви, драги читаоци, који никад нијесте упутили ниједну критичку ријеч на неку од поменутих личности, умјесто што ћете упутити примједбе због насловне фотографије овог текста, сматрајући је непримјерном и скаредном, подсјетите се још једном прве двије Божије заповијести.