дан после избора

Плужине – главна опозициона оаза!

1734
Foto: crna.gora.me

На председничким изборима у Црној Гори Мило Ђукановић је убедљиво изгубио само у Плужинама, где је кандидат опозиције Младен Бојанић освојио 64 одсто, а Ђукановић 29 процената гласова

Пише: Марко Прелевић

Да је тад било неког ЦЕСИД-а, деда би гарант добио посао у ЦЕСИД-у. Ма шта посао, постао би главни човек тамо. То како је он педантно и предано пратио изборне ноћи, то је било за причу. Или за есеј, макар, ево, други у којем се појављује…

Сместио би се, негде већ за вечерњег дневника, у фотељу, испред себе би распростро новине (Побједу и Новости), папире, нову свеску на „правоугаонике“ – коцкице није превише волео, иако је био грађевинац – и почео да бележи сваку бројку која би се чула са екрана. Прво број гласача, па излазност, па би израчунао проценте ако већ то не би саопштили, а онда би чекао прве резултате, укупно, па по градовима и општинама.

Деда би већ тад, око девет, почињао да се зноји, испод гласа нешто да сабира и прекраја, да прави постизборну математику и коментарише изгледне коалиције, отео би му се и понеки уздах, ретко је псовао мада би у овим приликама узвикнуо „јес’, матрак“ или „е, погани!“, све нервозније би лизао лапис и рачунао нешто.

Јер, треба рећи и то, на изборима скоро никад не би побеђивала дедина опција. И мало је, у тим дугим изборним ноћима, које смо заједно пратили – понекад нисмо били на истим странама, али нема везе – било резултата који би га обрадовали.

Сем једног: наишли би, ту око поноћи, резултати са локала, и усред поражавајућих бројки, ето Плужина да спасу дан и расположење.

Из избора у изборе, једнако приљежно као што је деда пратио гласање, тако су и те Плужине, у којима нисам био све до пре које лето, гласале својевољно и својеглаво: на овим изборима у недељу, првим који пролазе без свеске на правоугаонике, већ скоро тридесет година владајући ДПС Мила Ђукановића не да није био на првом месту, већ чак ни на другом – ни апсолутна ни релативна већина у Плужинама, ништа, јок, овде нисте пожељни, ни ваши таблоиди ни ваше представе, ништа.

А на прошлим локалним изборима тамо је одборничко место, са 6,9 одсто гласова, лагано освојила и – Југословенска комунистичка партија Црне Горе.

„Данас је врло тешко бити опозициони одборник, па још и комуниста. Можда је теже него 1943. године. Сви ме некако гледају са чуђењем, не могу да вјерују какву идеју баштиним, некима је то и смијешно, али ме то све јача“, казао је тада Мирко Радовић, друг из општине Плужине.

Ето, тако су се комунистичке идеје одржале само у градићу који су комунисти потпуно разградили, па изнова саградили; тако је симболични центар какве-такве опозиције у Црној Гори најмлађи град у региону, како за себе воле да кажу тамо у Пиви, у месту које живи од Хидроелектране и са њом.

Стари градић Плужине данас лежи на дну Пивског језера, потопљен је када је на Мратињу подигнута висока брана која је потопила кањон; после тога, када је и манастир измештен камен по камен, сви су се сместили у неколико уличица, у стамбене зграде са црвеним крововима на путу између Никшића и Фоче.

И ретко се ту ико задржи, сем екскурзија у Кањон Невидио или бучних потенцијалних сплавара Таром, на путу до Шћепан Поља, да наточе бензин, уживају у белведереу – има лепоте, покаткад, и у ономе што је човек од природе отео и створио – понеки бајкер, као мој другар Иван, потегне ту изнад Плужина два „никшићка“ и настави даље…

А они који тамо живе, мада их је све мање по сваком попису (тек 1.341 у граду, а 4.272 душа у општини по подацима из 2011), као да не маре за све, и упорно гласају против власти, за опозицију и за своје (југословенске) комунисте. Слободари! Последња оаза! Нешто као општина Стари град, само са дурмиторским зраком…

Отићи ћу у те Плужине, ево, обећавам, и обрнути туру крушке у „Сочици“: хвала на отпору, Пивљани.

Не споради високе или ниске политике, већ што ми се увек, кад се читају резултати и док разглабају политички аналитичари, ево већ четврт века колико пратим изборе, па некад и не знао шта ти избори уопште значе – што нема никакве везе са бројем година – што ми се увек деси да замислим ону свеску, деду како поправља наочаре с једном дршком, тресе, па лиже оловку којој је пре само који дан свечано заменио „мину“, како чека да, по азбучном реду, између Плава и Подгорице, наиђе резултат који ће му најзад навући осмех на лице.

Па да и ја, кад већ њега нема – или је само тамо где гласачке кутије не лажу? – повичем: „Тише, сад ће Плужине!“

Извор: Недељник