,,ОСТАТИ СРЕЋАН У НЕСРЕЋНОМ СВИЈЕТУ" (2)

Перфекционизам не доноси срећу!

655

Припремила: Даница Кораћ

Када за некога кажете да је перфекциониста – обично мислите да је то позитивна особина и да је та особа као ,,швајцарски сат“, радна, вриједна… То је само у неким случајевима тачно док се у већини случајева третира као опсесивно-компулсивни поремећај.

У својој књизи ,,Остати срећан у несрећном свијету“, Мери Чејмен се бави овим проблемом и наводи дефиницију опсесивно-компулсивне особе: ,,претјерано ригидна, превише инхибирана, сувише одговорна и неспособна да се опусти“.

Перфекциониста никако не воли да мисли о себи као о ,,просјечној особи“. Чак и наговјештај да је он можда само просјечна особа у просјечном свијету, вријеђа га, депримира и чини нервозним.

Савршенство је илузија и оно не постоји у нашем свијету. Што више тежиш савршенству, горе ће бити твоје разочарање јер замисао о савршенству није у складу са реалношћу. Ако бациш поглед на било шта у твом окружењу, примијетићеш да се може побољшати.

Друга врста перфекционисте је онај који не предузима никакве ризике у животу из страха да би могао да начини грешку.

Перфекциониста је углавном себична особа која не исказује своја осјећања и која неуморно ради не би ли на тај начин компезовала своју несигурност. Ова особина углавном представља један од начина да се утоли жеђ за похвалама околине.

Ако сте перфекциониста, критични сте према себи јер вјероватно мислите да сте инфериорни у односу на остале. Вјероватно ћете остатак живота провести у махнитом темпу да бисте зарадили много новца, стекли власт и моћ и све то само да бисте доказали своју вриједност – себи.

Међутим, Чејмен објашњава да перфекционизам не мора увијек да буде лош. Одређена количина перфекционизма може да помогне вриједним и савјесним радницима. Уколико је потребно да остварите одређени циљ (пројекат) или да испоштујете одређени рок онда је ова особина неопходна. Проблем настаје тек онда када особа почне да се понаша превише одговорно и када јој рад више не доноси радост већ само замор.

На крају, довољно је рећи да нико није и не може да буде или достигне савршенство. Чејмен наводи интересантан примјер др Дејвида Бурнса који се бори са лажном представом да морамо да будемо перфектни. Наиме, др Бурнс је почео да трчи, а опште је мишљење да би један тркач требало свакодневно да повећава брзину и раздаљину коју претрчи.

Али, др Бурнс је одлучио да претрчи МАЊУ раздаљину него претходног дана. На тај начин је могао комотно да оствари свој циљ. Добро осјећање у вези са тим натјерало га је да иде све даље, а сваки додатни корак био је само награда, више од циља који је себи поставио.

Дакле, уколико себи не постављате високе циљеве онда се нећете осјећати фрустрирано и разочарано ако их не остварите. Др Бурнс је, на крају, успио да претрчи зацртану стазу – узбрдо и низбрдо седам миља у доста брзом темпу.