скидање прашине

Како се ћерка Краља Николе одрекла православља!

4299

Да би се удала за италијанског престолонаследника Виториа Емануела, Јелена је пристала да пређе у католичку вјеру и да прокуне своју дјецу уколико не буду вјерна католицизму. Први пут у историји десило се да једна православна књегиња, и то књегиња из исконске православне Црне Горе, прихвати римокатоличку вјеру.

Грандиозни љубавни случај Јелене Савојске (1873-1952), по многима, најбоље удате Николине кћерке, дефинитивно је књаза увјерио да му ништа није требало да за кћерке гради кулу у мочвари. Заплет око дворских интрига када је у питању њен брак са италијанским престолонаследником Виториом Емануелом, замршена је и смијешна драматургија.

Захваљујући једном сусрету у Венецији, који је организовао један повјереник краљице Маргарете, Емануело је схватио да је у питању лијепа и занимљива дјевојка, истина височија од њега цијелих 24 центиметра, па јој је кроз мјесец дана послао златник као знак наклоности. Од тог тренутка, Никола, Милена и Јелена су чинили све, не штедећи ни новца ни труда, путујући често тамо гдје су знали да ће срести Емануела, не би ли његову симпатију претворили у трајну љубав и брачну везу.

Дуги и тешки преговори, који су имали тежину дејтонских, завршили су се тако да је на крају књаз Никола пристао на све услове италијанског краљевског пара. Одбијена је и Николина идеја да се прво обави православно, па онда католичко вјенчање. Али, Никола је тачно знао шта му је у политичком смислу значило да му кћерка постане италијанска краљица и, на крају, дао је своју сагласност. Преостало му је само, што није мала ствар, да среди, да руски Свети Синод не забрани вјенчање. Сам руски цар Николај Други затражио је од Синода да у овом случају обустави своју забрану.

Ипак, упркос интервенцији руског цара, скандал око покрштавања није се могао у потпуности заташкати. У Петрограду и Москви се појавило неколико књижица и новина које су писале о незапамћеном скандалу.

-Свјетску православну јавност фрапирао је догађај од 9. Октобра одигран у Барију над моштима Светог Николе Мириклијског. Наиме, први пут у историји десило се да једна православна књегиња, и то књегиња из исконске православне Црне Горе, прихвати римокатоличку вјеру.

Јелена Петровић је прихватила римокатоличку вјеру ријечима:

-Ја, Јелена Петровић, књегиња црногорска, вјерујем, исповиједам све чему нас учи света матер католичка апостолска, римска црква. А проглашавам све остале религије лажним и објављујем  да изван католичке апостолске римске религије нема спасења.

Вјероватно историја не памти страшнију клетву према дјеци и своме народу од оне коју је изрекла Јелена будућа од Савоје, у завршници обреда свог покрштења:

-Кунем се да ћу увијек исповиједати учење католичке цркве и по њему васпитавати своју дјецу и све друге. уколико се не буду придржавали тога што сам ја исповиједила, објавила и чему сам се приклонила, нека тиме на себе навуку гњев Божји и гњев светих апостола Петра и Павла и буду изопштени из Свете Матере цркве.

Јеленина мајка Милена, истински православни вјерник, била је потрешена и није никад могла да се помири са покрштавањем. У знак протеста што је њена кћерка устврдила да је православље шизма, она је одбила да присуствује велелепном римском вјенчању. Бјеснила је и крстила се по Цетињу, а Никола никако није могао да је убиједи да се предомисли и крене с њим на пут.

Јеленин однос је према цијелој тој ствари био амбивалентан, и она се трудила да о томе више и не размишља. Тјерала је своју десну руку да се рашири у пет прстију и да се крсти са лијева на десно. Ипак, само једанпут, када је њена кћерка Мафалда убијена у нацистичком логору, сјетила се чина покрштавања и имала малу вјерску кризу.

У својој 77-ој години жељела је да се повуче у старачки дом (било је то 1950. године). Неколико година касније умрла је у Лангдоку, од емболије. У гроб је нијесу испратили ни Црногорци, ни Италијани, већ пет хиљада Француза који су је вољели.

(Одломак из књиге Црногорске принцезе – Исидора Бјелица)