Разне придјеве су лијепили Павлу Висићу, говорило се да је пријек, тежак, намћораст… Причало се да му је све сметало, па и слово Ј у презимену, па је промијенио презиме из Вујисић у Вуисић. Но, његова супруга, видјећете, има потпуно другачију причу. С друге стране, волио је чашицу, друштво, боемски живот, већину слободног времена је проводио на ријеци…
Последњих година се на српским порталима и друштвеним мрежама појављује текст његовог тестамента из 1982. године. Но, тај тестамент није потпун, што жалости његову супругу Мирјану, познатију као Сула, која је 32 године провела са Павлом и која данас чува сјећање на њега. А ријеч је, заправо, о томе да је из тестамента избачена ријеч комуниста, гдје он тражи да му „никакав комуниста не држи говор, нити једне ријечи проговори…“
– Не знам зашто им та верзија више одговора. Не желим у то да се уплићем. Недавно је објављена књига о Павлу у којој стоји та верзија. Прво су затамњивали ријеч комуниста, а после су то преименовали у нико – рекла је Мирјана Вуисић за „Недељник“.
Тестамент се заједно са осталом писаном заоставштином Вала Вуисића налази у Музеју књиге на Бањици, коме је Мирјана предала сва ауторска права и коме ће оставити и њен и Павлов стан, да се по њеној смрти тај простор у музејске намјене користи за промоцију документарног филма и чување сјећања на Павла Вуисића.
Виктор Лазић, оснивач Музеја књиге, рекао је да ће, што се тестамента тиче, убудуће свакога ко буде објавио „цензурисану верзију“ тужити у Мирјанино име тражити моралну и материјалну штету.
Оригинална верзија тестамента гласи:
„Опорука Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.
Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова (које за инат хоћу) да све оно што се око гроба ради, раде и шуте. Шуте (ћуте).
Нека у себи пјевају.
Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер…“
Откуд код Павла Вуисића толико укоријењен антикомунизам, с обзиром да није био вјерник? То је последица, рекло би се, више фактора. Личног и породичног искуства.
– Био је на Сремском фронту. Тај рат је стварно био страшан. Није много причао о томе, али знам да је то на њега много утицало“, испричала је Мирјана. „Када је објављено да су Њемци капитулирали, он је само бацио оружје. Упознао је комунизам на најгорем мјесту, а Сремски фронт је био управо то – каже Мирјана.
Други разлог би могли да буду проблеми његовог оца.
– Његов отац је радио у полицији. Причало се како прије рата није хтио да хапси Милована Ђиласа. Знао је ко је и шта је, и само би му рекао да се склони у село. Када би комунисти организовали демонстрације, он је ишао мењу њих и свађао се са њима. Али, био је неки Црногорац који је рекао да је Павлов отац крив за смрт неког студента у неким предратним демонстрацијама, а Павлово орац уопште није био тамо. Зато су га хапсили после рата. Знам и да му је отац Борислава Пекића био надређен. И када су дошли Итаијани у Црну Гору, тражили су спискове свих омладинаца активиста који би потенцијално могли да буду проблем, Павлов отац и отац Борислава Пекића су то одбили и побјегли су у Србију. И онда су обје породице у камиону дошле у Београд.
У биографији Павла Вуисића често се у у уводним дјеловима кроз неку полуреченицу провуче како је као младић радио на Радио Београду. „Причао ми је да је Милован Ђилас дошао у обилазк радија, и када јечуо презиме Вујисић, рекао је да држава то не може да допусти. И склонили су га одатле“, каже Мирјана Вуисић.
Што се тиче промјене презимена, Мирјана каже: „Ја сам до прије годину дана мислила да је то била нека његова ујдурма. А шта се догодило? Крштен је у цркви Светог Саве на Славији. А поп Шумадинац који је то уписивао, написао је ‘Вуисић’, и тако је то, у ствари, остало.Још увијек су се гледале црквене књиге и кад смо мијењали документе 1968, упшу на Вуисић по крштеници. Павле псоле тога дође кући и каже мајци: Ја више немам везе с вама, ја сам Вуисић.“
Обишао је неке рођаке када је, почетком 80-тих прошлог вијека, сниман филм „13. јул“ у Подгорици. Позната је анегдота да му је један рођак у Маслинама на сто ставио флашу са мало ракије на дну, што је Павла разљутило – преврнуо је флашу, испсовао домаћина и отишао преко врата.
Желео је да умре нечујно. Да не буде вијест. Да побјегне од свега. Нико да не слави живот који он није волио. На сахрани није било шест попова, није било никога. Само његова Мирјана. Није било умрлце. Ни слике. Био је један поп. И није му рекла ко је покојник.
