скидање прашине

МИТРОФАН БАН: Манастир Врањина – бедем српског народа!

2741

Чији су манастири по Црној Гори и којој нацији су припадали наши преци, да чујемо из „прве руке“ – од митрополита црногорског Митрофана Бана (1885-1920). Из његових сабраних дјела („Посланице, чланци, говори, писма“, Обод 1999. године) које је био приредио проф. др Вук Минић, објавићемо неколико наставака на страницама „Седмице“.

Из бесједе владике Митрофана Бана, на Никољдан 1899. године,  приликом освештавања цркве Светог Николе у манастиру Врањина на Скадарском језеру:

Наши свети манастири, који су негда подигли  српски владари и великани, били су непобједиви духовни бедеми који су својом моралном снагом заклањали и чували пострадали српски народ да га коначно не угуше мутни таласи туђега насиља и да га не стропоштају у дубоки одеан вјечите његове пропасти.

Кад се обазремо и погледамо у прошлост нашега српскога народа, на животу те прошлости, према погдјекад видимо, на жалост, и врло немилих појава, али опет видимо и некадашњу славу, моћ и величје српскога народа.

Први српски владалац којему је за руком пошло да створи повољне услове за унапређење народнога живота, био је Стефан Немања. А његов најмлађи син Растко, у калуђерству прозвани Сава, од Бога био је изабран да путе путевођ срећи, слави и величју и спасењу српскога народа.

Као плод рада Саве Немањића, никле су многе задужбине, као: Хиландар, Студеница, Милешево, Превлака, Морача, Високи Дечани, Врањина и многи други манастири свуда по српским земљама.

Сава Немањић  је српску земљу подијело на 12 епархија, поставивиши на њима 12 побожних српских епископа, најваљнијих својих ученика. Један од тијех 12 епископа, имао је своју епископску столицу у манастиру Врањини. Он је одавде, као глава цркве, управљао својом онда посве пространом Зетском епархијом, која се онда простирала на скадарску околину, од Бојане обалом морском до залива Которскога, од Рисна преко Грахова и правцем близу Новог Пазара, па одонуд враћајући се малисорским планинама опет ка Скадру.

О, замислите само у то вријеме, како је диван морао бити манастир Врањина! Он је некад био центар, гдје је била главна управа духовне власти простране и убаве зетске области.

Ову прекрасну задужбину често пута морали су посјећивати српски владаоци, а особито њихови прсетонашљедници који су, за времена сјајне владе Немањићке, по већој чести становали у Зети, у близини овога манастира. Они су у њему чешће пута Свевишњему приносили најтоплије молитве за себе и свој вјерни народ.

Свети Сава, први српски просветитељ, који је као глава српска цркв често обилазио све српске земље и у њима свете српске манастире, походио је и ову свету Врањанску обитељ. Свете његове молитве одавде, са овог светог мјеста, подизате су престолу преблагога Бога за срећу и и моћ српског престола, за  благо и спасење српскога народа.

Нема, дакле, ни једнога кршанка около ове свете обитељи који није освећен стопама великога просветитетља и српскога јерарха св. Саве и његових родственика српских владара  из славне куће Немањића и њихових пријемника Балшића и Црнојевића.

Иза смрти силнога цара Душана, српска држаа остављена је била људима неискуснима, слабима и себичнима, који упроастише велику и моћну српску државу. У таквим врло непријатним окколностима, морао је бити напуштен и овај манастир, у коме је до тада била резиденца зетскога митрополита, која је одавде пренесена на град Обод, а отоле, послије кратког времена, 1484. године, на Цетиње, гдје се све од тога времена па до данас и налази.

И тако је ова света обитељ, ова велика српска задужбина, тада била обешчашћена азијатском хордом. Побожна молитва српскога духовника била је угушена јаничарским зулумом. Непријатељска сила није се обуставила на томе. Она је жестоко нападала на Црну Гору с намјером да уништи у њој чувату српску независност.

Али, непријатељ клети у неправедној својој намјери није могао успјети. Иако је кравовоме непријатељу пошло за руком убити српско тијело, није могао  убити и дух српскога народа.

Дух српске слободе и независности, здрав и чио, сачуват је у јуначким црногорским горама. Њега је, помоћу свемогућега Бога, кроз пун пет вјекова очувала јуначка и витешка мишица непобједивога црногорскога јунака.

О, преблаги Боже, Теби једноме, свезнајећему, познато може бити колико је небројених жртава црногорски народ, почињући од некадашње битке на Ћемовском пољу, па до оне на Вучјем долу, принио на олтар чувања свете православне вјере, српске слободе и независности.

На гробовима тијех српскијех витезова, тијех мученика за вјеру и српску идеју, очуват је дух и живот српскога народа и његове самосталности у Црној Гори.

Да црногорски народ одржи толику вјековну борбу и да нигдје не поклене кудкамо надмоћнијој сили, то су биле заслуге узвиђеијех владалаца из куће Петровић-Његош.

Његово височанство наш премилостиви господар књаз Никола, између многијех својијех сјајнијех јуначкијех побједа, ослободио је испод непријатељског јарма и ову свету стародревну српску задужбину, која је непријатељу, као јака тврђава, војничким логором за одбрану служила.

Његово височанство, узвишени наш господар књаз Никола благословио је наредити да се овдје опет подигне свети храм Богу, у славу светога чудотворца Николаја, коме је и први храм био посвећен.

Од свег срца и душе наше, помолимо се Богу у овоме новоосвећеноме храму, да господ Бог од нашег народа отклони себичност, неслогу и сваки раздор, тј. онакву  себичност и онакви раздор какав је некада међу српским великашима, на жалост, владао, те је непријатељу лакше било оборити српско царство и помрачити његову силу и моћ.

Нека преблаги Бог све вас и ваше потомке у овоме светом храму најмилостивије удостоји вјечно појати ону свету пјесму: „Боже! Царство твоје, царство је свију вјекова, а вјечна влада твоја прелази из једног нараштаја у други!“

Митрофан Бан рођен је у селу Главати (Грбаљ), 15. март 1841.  Био је митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а прије тога, од 1869 до 1879. године, био је настојатељ Манастира Мораче.  Истакао се и у борбама са Турцима, због чега је од краља Николе добио Орден за храброст. Добитник је и Обилића медаље и Ордена Светог Саве првог реда.