скидање прашине

Пијана подгоричка ноћ која је променила судбину Боре Станковића

5773

Пише: Вуле Журић (РТС)

Након евакуације из Ниша пред аустроугарском и бугарском офанзивом, у повлачењу са Владом и војском, службеник Министарства просвете и вера Бора Станковић је преко Пећи јануара 1916. доспео у Подгорицу. Мамуран после бурне пијане ноћи, Бора је решио да не настави повлачење ка Крфу већ да остане где се затекао. Ова одлука ће га одвести у интернацију, а онда у окупирани Београд, где ће сарађивати са окупационим новинама и због тога након рата бити жигосан као издајник

Писца „Нечисте крви“ и „Коштане“ почетак рата затекао је на служби у Министарству просвете и вера. Српска влада је сва своја министарства била преселила у Ниш још пред прву окупацију Београда, а Станковић је у ратну престоницу Србије избегао заједно са женом Гином и три кћерке, од којих ће најмлађа проходати у данима када војска и добар део народа крену пут албанских врлети, у нади да ће пронаћи спас на обали сињега мора.

Месец дана касније, претходно се са женом и децом раставши у Краљеву, Станковић  је из Пећи наставио ка Црној Гори. Ти дани су му, по сопственим речима, били „најтежи дани у животу“, а по сведочанствима оних који су се са њим повлачили, Станковић је утеху за своје избегличке муке све чешће и преданије проналазио у алкохолу, чије је знатно присутво у његовом крвотоку приликом доласка у Подгорицу „допринело неспоразуму“ о коме је ондашњи гимназијски професор Лазар Бркић опшрино говорио за београдску „Правду“ у јуну 1940. године.

Бркић је био на челу Одбора за смештај избеглица и војске у Подгорици, кроз коју је тих дана прошло 40.000 хиљада избеглица и 60.000 војника. Једнога дана, за смештај му се обратио и историчар др Јован Радонић, који је тражио смештај за себе и Бору Станковића, који беше заостао путем „у неком Хану близу Подгорице, у друштву Црногораца који су сматрали за задовољство да га почасте“.

Радонић се сместио у лепој, угодној и чистој соби у кући столара Гвозденовића, али кад се Станковић најзад тамо појавио, домаћини су му рекли да је двокреветна соба већ заузета. Испоставило се да је Радонић у међувремену већ негде изашао, а да Гвозденовићи нису ни помишљали да је „прилично расположен и весео“ човек на вратима чувени српски приповедач.

Ускоро је у Подгорицу стигао и Нушић, па су кумови једнога дана отишли и до Цетиња, у аудијенцију код краља Николе, коју је Станковић такође доживео као неку врсту шегачења. Краљ Никола, аутор „Балканске царице“, беше „усрдан и помало колегијалан“, а на његовом столу је лежао нерасечен примерак „Нечисте крви“.

Почетком јануара 1916. година, ситуација на фронту беше однела сваку шалу и ваљало је кретати даље. Станковић је, међутим, решио да остане у Подгорици и, према Нушићевим речима, ту одлуку није донео трезан.

Ускоро је војни командант Подгорице, артиљеријски бригадир Фон Гелдерн наредио да се сви Србијанци који су се затекли у Подгорици окупе пред основном школом, одакле је требало да пешице крену у интернацију. Станковић је успео да закасни и на овај збор. Напослетку је одлучено да болесни и слаби тог јануарског дана ипак не буду депортовани.

Тако је Бора Станковић остао у Подгорици све до почетка пролећа 1916. године, када је са око три хиљаде људи, жена и деце доспео у Дервенту, где су имали да издрже карантин због пегавог тифуса и да потом наставе ка логорима за интернирце у унутрашњости Аустро-Угарске.

О дервентским данима Боре Станковића сведочио је тамошњи лекар Душан Мандић, у новинском чланку објављеном у београдском „Времену“ 1929. године:

„Стање у ком су се интернирци налазили било је тешко и претешко… промрзли и завашављени у хладним и мрачним магазама, патили су као Христос… Нађем једну празну кућицу и салетим команданта болнице те ми дозволи да у њу преселим двадесетак интелигентнијих интернираца, међу осталим и Бору. Истина, и ту се спавало на слами, али се је могло чисто држати, ложити и на храну ићи у хотел у пратњи војника на ручак.“

Након што је међу овим „интелигентнијим“ интернирцима убрзо избила свађа и туча, Станковић је тражио да га врате „натраг у магазу, међу народ“. Доктор Мандић је најзад успео да га смести у болницу, где је Станковић добио своју собу и ту остао све до повратка у Београд.

У својим успоменама, први пут објављеним 1929. године под насловом „Под окупацијом“, Станковић прво описује долазак у своју дорћолску кућу „напуклих зидова, разваљених рагастова, отпалог малтера…“, а онда пита жену зашто је допустила да деца гладују и због чега није „ишла и јављала се ‘нашима’.“

Станковић већ наредног дана код предратних пријатеља успева да породици осигура макар најосновније намирнице. То им за прво време гарантује да неће умрети од глади, а он од жеђи. У Скадарлији проналази и свога старога друга, чувеног глумца и редитеља првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“, Чича Илију Станојевића, који је у окупираном Београду преживљавао радећи и као келнер, а по Станковићем речима увелико се и спремао за дочек „наших“:

Већ сутрадан, он је наставио да тоне у живо блато своје доследне неснађености, јер му је успело да изгуби потврду о дозволи боравка у Београду тек што ју је добио од шефа београдских окупационих власти, злогласног Витмана. Драгоцена цедуља је, истина, пронађена, али Станковић никако није успевао да се снађе. Његова преплашеност ишла је дотле да се није усудио ни да оде у посету Петру Кочићу, који је умирао у болници за душевне болести на Губеревцу.

У граду је владала несташица најосновнијих намирница, људи су гладовали, а опасност од поновне депортације стално му је висила над главом. Зато се понуда уредника белетристичког дела „Београдских новина“ хрватског књижевника Милана Огризовића да почне са писањем редовних прилога и да за то почне да прима редован и пристојан хонорар у свом том ужасу чинила као логично и сасвим часно решење.

„Београдске новине“ су биле званични орган окупационих власти. Излазиле су од краја 1915, па све до последњих дана окупације. Новине су штампане у немачком и у српском издању на латиници, и у почетку су излазиле два пута недељно, да би потом постале дневник. И док су током рата и по ослобођењу сматране за симбол антисрпске окупаторске културне политике, данас их читамо као драгоцен и богат извор информација о политичком стању, али још више о приватном животу у окупираној Србији и Београду.

Шта је то онда Бора Станковић писао на страницама „Београдских новина“ па да га српска јавност по ослобођењу толико презре и не опрости му до краја његовог живота?

Станковић је први текст у „Београдским новинама“ објавио 14. децембра 1916, а последњи 1. марта 1918. Били су то махом фељтони посвећени свакодневици окупиране српске престонице, објављивани под заједничим насловом „Београдске шетње“. Објављено је и неколико цртица из циклуса „Балкански типови“, у којима су се, под новим именима, појављивали ликови из „Нечисте крви“ и неких његових прича.

Добар део страница „Београдских новина“ испуњавали су огласи, који су каткад били једини канал комуникације између оних који су остали у Србији и оних које је рат распршио што на Крф и Солунски фронт, што у Француску, Швајцарску, Африку… Станковић је радио на преписивању и редактури огласа, који се често могу читати као кратке приче.

Од краја 1917. године, све чешће се дешавало да „Беогрaдске новине“ изађу само на немачком језику и то је била кап коју Станковић није намеравао да испије из чаше ионако већ препуњене горчином. „На, па сад нека пише ко хоће, ко зна швапски“, рекао је своме пријатељу, кројачу Триши Јовановићу, који га је тих дана материјално помагао. „А ја не. И ако хоће, нека ме бесе, али више ја нећу писати, јер хоће да нас понемче, језик да нам затру. Мало им је што штампају латиницом, но хоће и ово… На…“

И Станковић заиста више није писао за „Београдске новине“, али се испоставило да нису Аустријанци ти који ће пожелети да га бесе, већ да му омчу спремају управо они о којима је у својим фељтонима највише писао. Зато је Чича Илија Станојевић највероватније сâм дочекао победничку српску војску на скадарлијској калдрми, док је за Станковића ослобођење представљало тек наставак одисејаде и бродолома.

Само што је поново почела да излази, „Политика“ је писца „Нечисте крви“ у неколико чланака напала онако како данас јавне личности умеју да мрцваре таблоиди. Повод је била турнеја Народног позоришта по Босни, Далмацији и Војводини, у оквиру које је требало да буде играна и „Коштана“. Уместо да се издајник хапси, он се још награђује, грмели су непотписани чланци!

Својеврсни бојкот којим је Станковић био подвргнут све до своје смрти био је крајње лицемеран одговор на ово његово питање. Београдска чаршија једноставно није могла да му опрости то што је уместо о жалу за младос’ и божијим људима под окупацијом писао о забушантима и ратним профитерима. Станковићева судбина не би била много другачија и да се оног мамурног јутра ипак повукао из Подгорице и стигао до обале сињега мора, јер би „Крфском забавнику“ највероватније понудио запис о стварима о којима се тих дана и месеци, није јавно говорило.

Заборавивши при повлачењу рукопис оригиналне верзије „Ташане“, Бора Станковић је до краја свог живота проналазио само неразумевање света у којем за њега, творца недовршеног „Газда Младена“, није било места. Умро је у јесен 1927. године, само неколико дана након што је у Народном позоришту премијерно изведена верзија „Ташане“ коју је писао по сећању и која је, попут самога Станковића, била тек бледа сенка свега што је у јесен 1915. заувек остало у оној нишкој фиоци.

Станковићева кућа на Дорћолу страдавала је у оба светска рата. У својим успоменама писао је о ономе што је затекао по повратку из интернације. Није је поштедело ни шестоаприлско бомбардовање 1941, а у савезничком бомбардовању на Ускрс 1944. сравњена је са земљом.

У њеном дворишту Бора Станковић је посадио винову лозу коју је са собом донео из свога Врања и под којом је највише волео да седи и пијуцка. Оклеветан и презрен од у послератном друштву високо етаблираних антијунака својих ратних фељтона, Станковић под тим лојзем ипак често није седео сâм. У кућу у Вршачкој навраћали су Станислав Винавер, са којим је залазио у дорћолске механе и Милош Црњански, који је са једном Борином кћерком ишао на часове модерног плеса. Под лозом је са Станковићем, можда, седео и Иво Андрић, који је са њим једно време радио у истом министарству.