МОДА ЛИЧНИХ ТРЕНЕРА ЖИВОТНИХ ВЈЕШТИНА СТИГЛА И КОД НАС

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ ИЗ МАНАСТИРА ОСТРОГ: Лајфкоучинг води у депресију!

5401

То долази са Далеког истока, који не признаје Бога као таквог, већ настаје на самообожавању. Лајфкоуч ће ти помоћи да можда нађеш добар посао, будеш добар фрајер, успјешан међу женама, али, у суштини, све то води у једну депресију

Пише: Драгана Миленковић

Тежак спорт постао је, изгледа, овај живот, док нам и за њега сада одједном треба некакав тренер. „Нит знам гдје сам дошао, нити куд сам пошао”, „Немам времена ни за шта, у тоталном сам хаосу”… Ове свакодневне фразе, које што у шали, што у збиљи, изговарамо кад нас познаник или комшија приупита за здравље, можда најбоље осликавају како савремени човјек данас одређује себе у координатном систему између све захтевнијег посла и приватног живота.

Ту, између кауча психотерапеута, поука свештеника или љековитог разговора са пријатељима или породицом, створило се и те како простора за лајфкоуче, животне тренере који посједују вјештину да друге науче, како се каже, животним вјештинама. Вјештинама које им помажу да лакше дефинишу себе и своју позицију у све убрзанијој спирали савременог животног ритма.

Занимљиво је да је ова вjештина заправо кренула из тениса. Прекретницу је направио Тимоти Галвеј књигом „Inner Game of Tennis ” (1974), у којој говори о томе како у тенису противник с друге стране мреже није једини који ради против играча. Он мора да се суочи и са својим унутрашњим противником, који је стални критизер и који је заправо неки унутрашњи судија који га кочи. Умjесто да слуша свог унутрашњег критичара, потребно је да научи да себе посматра без предрасуда и процjењује шта треба да уради. Ова књига била је пресудна и за стварање модела раста, једне од кључних тачака модерног лајфкоучинга.

Др Небојша Јовановић, психотерапеут и творац ОЛИ лајфкоучинга (Откривање Личне Истине Отклањањем Лажних Информација), каже да је лајфкоучинг тренд у цијелом свијету, па и у Србији,  и да постоји све већа потражња за том вjештином.

– Све је више људи, посебно у пословном свету, којима треба подршка и помоћ да боље и успешније функционишу. Као што и за посао учимо вештине, тако учимо и вештине комуникације, мотивације, организације у убрзаном свету. Тачно је да коучинг није кренуо од психологије, већ из спорта, односно из тениса, па се онда појавио у свету бизниса, где су велике корпорације почеле да одржавају тренинге за запослене. Касније је и психологија прихватила овај тренд, пре свега, јер на том пољу има највише да каже – каже Јовановић.

Према његовим ријечима, ни код нас, ни у свијету није неопходно да лајфкоуч буде психолог, јер у изворном смислу он нуди разне животне вјештине – како да организујемо вријеме, да не радимо ствари које су хитне, већ битне, како да се боље мотивишемо и нађемо прави пут у ономе у чему смо најбољи.

– Лајфкоучинг је толико широк спектар, баве се њиме и духовни људи и наставници фискултуре. Ту није усмјерење на решавање конкретних емоционалних проблема и патологије, већ учење разних животних вјештина – каже Јовановић.

Лајфкоучинг у себи не садржи само тек пука упутства за живот, већ и цијелу једну филозофију афирмисања и мотивисања човјека, његових способности, кроз постављање питања, самопосматрање, па се намеће питање како и зашто смо остали без мотивације и зашто су нам одједном потребни животни тренери, да нас они гурају да идемо даље, да радимо боље…

Отац Арсеније Јовановић, монах манастира Острог, то објашњава овако:

Motivo на латинском у ствари значи покрет. Ми смо, изгледа, изгубили моћ кретања ка напред, клонули смо, немамо снаге, треба нам неко ко би нас подржао или носио ка даље. Ниједно људско биће не може само, греијшимо ако сматрамо да у нама постоји нека сила која ће нас покренути, ми ту силу немамо. Нама је она потребна од споља и обично када изгубимо контакт са том силом од споља, ми се хватамо за друга људска бића, нажалост, и за многе друге ствари као што су хемијски стимуланси који нам привремено дају снаге. Модеран човјек је ујутру нерасположен, у стилу „не знам да ли да се убијем или да се умијем”, најрадије би превукао ћебе преко главе и у амнезији провео дан. У здравија времена учитељ, животни тренер, или капитен твог живота су у ствари били твоји родитељи, још боље, баба и деда. Имали су искуство, живјели су здраво и нормално, били ментално и духовно здрави. Били су извор инспирације и искуства. Није било случајно да људи дођу код неког старца у селу по савет и да му се пољуби рука јер је он импоновао искуством и смирењем. Наши животни тренери поред духовника били су ти стари људи који су нас упућивали и како да се боримо у рату, како да сијемо, жањемо, водимо љубав. Данас имамо сексуално васпитање, а толико импотенције, хомосексуализма, исфрустрираних мушкараца и жена. Те наше бабе и деде су преко својих духовника у цркви или свог искусног проте учили како да дођу у контакт са живим Богом и тако стицали животно искуство и преносили га потомству – каже отац Арсеније.

Он додаје да се људи „хватају једни за друге” јер улазимо у постсекуларно и постхришћанско доба, у којем не признајемо цркву. То се можда најбоље може видјети на примјеру западне цивилизације у којој су шездесетих година прошлог вијека, будући да је црква била занемарена и одбачена, на сцену ступили далекоисточни гуруи. Међутим, после тога, и гуруи полако излазе из моде јер савремен човјек све више тежи, не ка духовним миром, већ ка земаљским циљевима.

– Данас је једном јапију на првом мјесту професионални успјех, односно новац и оно шта се за њега може добити. Људи сматрају да је успјех имати пун стомак, секс и новац којем се обезбеђује удобност. Данашњи лајфкоучи су јако модерни јер нас упућују у цаке савременог успешног свијета – како да се адаптирате. Па ти кажу, упамти обавезно име човјека приликом упознавања… То су рецепти за успјех, како да се поставиш, наступиш пред људима и то је чиста психологија која нема ништа са духовношћу. Савремени лајфкоучинг умногоме је нека комбинација Фројдове и Јунгове психоанализе, њу-ејџ филозофије и далекоисточне филозофије, која се састоји из хиндуизма, будизма и ђаинизма. Ђаинизам промовише учење да нема Бога, него си ти Бог и ти треба да пронађеш и откријеш Бога у себи. То долази са Далеког истока, који не признаје Бога као таквог, већ настаје на самообожавању – каже отац Арсеније.

Црква мора да буде агилнија, присутнија у свакодневним проблемима младих, када су и духовни, ментални и професионални проблеми у питању, каже отац Арсеније Јовановић. Зато је, према његовим ријечима, на глобалном нивоу све више људи обољелих од депресије.

– Лајфкоуч ће ти помоћи да можда нађеш добар посао, будеш добар фрајер, успјешан међу женама, али, у суштини, све то води у једну депресију. Све је то, дакле, лијепо и красно, али ми видимо да човјечанство иде ка једном суноврату. И поред свих тих лајфкоуча и академија за обучавање нових, Свјетска здравствена организација нас упозорава да ће до 2020. депресија бити најзаступљенија болест на планети. Фармакоиндустрија енормно зарађује на антидепресивима, антипсихотицима, а око 800.000 људи годишње изврши самоубиство. То говори статистика СЗО, човјек тоне у најдубље дубине депресије јер се приземио, само су му материјалне стране битне и све је несрећнији. Зато би и црква морала да буде агилнија, присутнија у свакодневним проблемима младих, када су и духовни, ментални и професионални проблеми у питању. Црква, дакле, мора боље, јер је сама појава лајфкоуча показатељ да људи вапе за вођством. Има ту доста младих људи који немају додира са црквом и који мисле да је то само неко место гдје свештеници узимају лову. Црква мора да помогне човјеку да се укључи у емисију енергије Духа светога који одржава цијелу земљу, онда ће човјек стећи унутрашњи мир и смисао живота и брзо ће да расуди свој циљ.

Према ријечима острошког монаха, међу лајфкоучима свакако има и алтруиста, који хоће да помогну другом човјеку.

– Ја им желим успјех, али требало би мало да обрате пажњу на Јеванђеље, Давидов псалтир, свете оце, па да направе неке лијепе комбинације у свом учењу. Исто тако говорим и психијатрима који одбацују духовну компоненту и вјеру. Пумпајући его, долазимо до депресије. Порука онима који су алтруисти и који желе да помогну другима је, дакле, да консултују и огромно искуство православног хришћанства и сами се продухове и да оплемене знање из психоанализе, психологије и психотерапије. Оптимиста сам и вјерујем да сви можемо да се нађемо заједно да помогнемо човечанству – закључује отац Арсеније.

(Ekspres)