Поглед с Истока

ОСТАВЉЕНИ НА ЦЈЕДИЛУ: Србима у ЦГ нема ко да пише!

7582
Павле Милић и Киро Радовић на сахрани Слободана Милошевића

Пише: Донко Ракочевић

У далекој Колумбији, која у Маркесовом дјелу обитава тачно испред наших очију, пуковнику нема ко да пише. Његова супруга и он оћуте сваки сиромашан мјесец путем свог трбуха, а петао стоји везан за кревет у соби од утабане земље. На њега се кладе сви – трљају дланове и желе да он побиједи.

Побједа овог пијетла, пуковнику би донијела огледало – да не би морао напамет да се брије, супрузи љекове – да болест више не би мучно изједала утробу, остатку села – хранила би его, донијела промјену у суморне животе и пуковнику истјерала из главе флоскулу која обитава годинама – да се од поноса, ипак, може живјети.

„Ни овог петка, коверте нема. И овог петка, ући ће у кућу која се готово урушава. Госпођа ће га погледати и додати: Човјек мора имати огромну стрпљивост као ти, па да једно писмо чека 15 година.“

Тако бива када политичко насиље уплете своје прсте у животе људи – егзистенција почне да труне, а свака лакша нелагода се оћути у цријевима.

Иако је чекање коверата петком привид бољег времена које повремено улази у живот пуковника, обмана добија завидну улогу у животима појединаца. Чекање материјалног прихода, или чекање бољег времена, савршено изоштрава интуицију и чини да човјек постане сит поноса и мирења са судбином.

ИЗНЕВЈЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА ОД БЕОГРАДА

Судбина Маркесовог пуковника задесила је и Србе у Црној Гори. Само што они, умјесто пијетла, његују српство, надајући се у његову побједу, и не желе да га издају, ни по цијену празних стомака. Као ни Маркесом пуковнику, ни њима нема ко да пише.

То што је Вучићева влада лани издвојила три и по милиона евра за Српску кућу у Подгорици, више је било у циљу ућуткивања овдашњих српских медија и политичара, у предвечерје издајничке политике према Косову и Метохоји. И успио је добрим дијелом у том науму, посебно код Демократског фронта и њему блиских медија, који после сукоба Амфилохије-Вучић изигравају „мировно вијеће“, јер не смију да се замјере ни једној ни другој страни.

Очекивало се да ће Вучић укључити Србе из Црне Горе у израду Декларације о опстанку Срба у региону, али ни то се није десило, иако је било неких наговјештаја. У комисији која припрема тај документ нема никог из Црне Горе, а консултације на највећем нивоу се обављају само између Вучића и Додика. Могли су укључити макар представнике Српског националног савјета Црне Горе, који је формално једини орган црногорских Срба.

Вучић не жели да се замјера Ђукановићу помињањем Срба у Црној Гори. Видјели смо то и данас на пријему одбојкаша Србије, када је изјавио да су се њиховом успјеху радовали у Србији и Републици Српској, док је Црну Гору намјерно заобишао, сврстао нас је у „Србе широм свијета“.

Дакле, Србима у Црној Гори нема ко да пише! Спала је књига на два слова – митрополит Амфилохије! Један, али вриједан. Али, шта ћемо кад њега не буде више. Бојим се да ће тада Вучић и Мило под своје ставити и Српску православну цркву; најбоље то видимо на примјеру патријарха Иринеја.

Зато сам свим виђенијим и утицајнијим Србима у Црној Гори предлагао да се решење за наше проблеме потражи под патронатом митрополита Амфилохија. Да се уз његов благослов направи једно тијело које ће покушати да направи смјеренице за излазак из постојеће ситуације, тиме би се макар остварила саборност и слога, као један од основних предуслова за помјерање са ове мртве тачке. Свака част и Вучићу, и Додику, и Путину, али ако се ми овдје не договоримо и не засучемо рукаве, мрка капа.

САМО НАМ БОГ МОЖЕ ПОМОЋИ!

Љуби ближњега свога као самога себе – вјечна је истина и Старог и Новог завјета!

Партијском злодуху, који је запосјео наше душе и посвађао браћу, кумове и пријатеље, супротставимо дух саборности који нас, као Нојева барка, може вратити са узбурканог вишестраначког мора на чврсто тло наше традиције, морала и братске љубави.

Саборност нас једино може излијечити од наших старих болести – неслоге, завидљивости, себичности. И даље важи горка истина коју је изрекао Лаза Костић: “Најцрњи враг је Србин себи сам”. Ако за најљућег противника имаш себе, нема изгледа да успијеш и опстанеш, још мање да побиједиш.

С правом је Толстој говорио: “Није најважнији политички положај Србије; битно је стање српског народа”, то јест: степен јединства и солидарности, снага узајамне љубави. Ако тога нема, узалудне су све наше приче.

Пошто је криза српског народа на врхунцу, ред је да се, дубоко забринути и скрушени, вратимо Христу, то јест самом темељу наше цивилизације: “Нову вам заповијест дајем – да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте моји ученици – ако узимате љубав међу собом…”