Скидање прашине

Карађорђев сусрет с Морачанима, Ускоцима и Васојевићима!

4613

Српска устаничка одељења, на челу са Карађорђем, стигла су у Васојевиће, развила заставу на обали Плавског језера и улогорила се у селу Лопате код Лијеве Ријеке. Успостављање директних борбених додира између Карађорђа и Морачана, Ровчана и осталих племена, створило је опште револуционарно расположење

Током љета 1804. године, брдска и херцеговачка племена стално се обраћају црногорском владици Петру Првом. У име Никшићана, Морачана, Дробњака и Пивљана, морачки архимандрит у писму од 7. јула преклиње Петра Првог да поведе борбу против Турака. Владика се, међутим, повиновао руској политици, чији је циљ био да се између Црне Горе и околних турских покрајина сачува мир, па зато није могао удувољити њиховој жељи .А без помоћи владике Петра и његових Црногораца, брдска и херцеговачка племена нијесу смјела загазити у борбу.

Немири у Колашину, гдје су столовали Турци, били су честа појава, па је отуда и настала изрека „Тара не зна за цара“. Тамо су царовале међусобне борбе, пљачка, отимачина, убиства и крван освета. Успјеси српског устанка и под његовим утицајем устаничко расположење племена у сусједству Колашина, а посебно устанак у Дробњаку 1805. године, приморали су немирне колашинске Турке да се уједине и сложно крену против околних племена.

Устанички вал, у прво вријеме, снажно ће захватити само Дробњак и Морачу. У октобру 1805. године, босански валија одређује Сулејман-пашу Скопљака да са три хиљаде војника крене у Пљевља и тамо заведе ред. Велики  бој између устаника, у чијим редовима је било Морачана, Ровчана и ускока, вођен је од 22. до 25. новембра 1805. године у Кулићима у Пиви. Пете ноћи, устаници су разбијени у Пириндолу. У том боју, погинули је 40 устаника, међу њима и војвода Стојан Караџић, Јанко Церовић, једна морачки кнез и још пет устаничких вођа. Паша је њихове главе послао у Травник.

Турска војска је запосјела цио Дробњак, а дробњачке породице су углавном побјегле у Горњу Морачу. Сулејман-паша није ишао на Морачу, због зиме и због преговора са црногорским владиком. Морачи, међутим, стални пријети опасност. Из ње и сусједних племена владици Петру Првом стално стижу узбудљиви гласови. Како наводи један обавештајац: „Ви сте цареви, владика се лишио Мораче и Роваца и Тушине и Дробњака.“ Скопљак пша је говорио: „Хоћу ударити на Морачу па да ћу сву војску изгубити!“

Између владике Петра и Карађорђа одржавају се сталне везе, које најчешће иду преко Мораче. У једном аустријском извјештају из јуна 1806 године, говори се да је један Морачанин однио владичину поруку Карађорђу, што су аустријске власти у Котору сазнале од своје повјерљиве особе из владичине околине.

Велико интересовање брдских и херцеговачких племена за Први српски устанак долазило је отуда што им се пружала могућност за насељевање без икаквих феудалних обавеза на пуста и плодна србијанска поља. О томе свједочи и једна запис морачког калуђера Максима Радовића из 1805. године: „Неки људи говоре по селима да Карђоко позива радне и храбре момке да са својим породицама прелазе у Србију гдје има доста земље без ага и спахија.“ Од почетка 1806. године, из Дробњака и Мораче у већем броју иде се у Србију. Почетком те године у Србију прелази и дробњачки војвода Шујо Караџић са 33 Дробњака. Тада је прешло и 40 Морачана који су узели учешће у борбама за ослобођење Београда крајем 1806.  и почетком 1807. године. Исељавање се наставило и у наредним годинама.

Током 1807. и 1808. године, чете из Мораче и околних племена, у споразуму са српским устаницима, не само да су нападале околна муслиманске села, него су и продирале дубље у Санџак, у околину Пљеваља, Пријепоља и Нове Вароши. С друге стране, колашински Турци су учествовлаи у борбама против српских устаника.

У априлу 1809. године, српска устаничка војска прелази у офанзиву на свим правцима: према Видину, Нишу, у Босни, а Карађорђе узима команду над снагама одређним за операције у Санџаку према Лиму, Сјеници и Новом Пазару. Карађорђева офанзива на поменутим правцима имала је за циљ дизање устанка на читавом подручју до Црне Горе и Албаније.

Карађорђу полази у сусрет чета Морачана и Ускока, јачине око 70 људи, са војводом Мињом Еадовићем и сердаром Мијатом Дуловићем. Према сачуваним подацима, у чети су били истакнути морачки и ускочки јунаци: Малиша и Бошко Бућић, Ратко Зиндовић, поп Андрија Драговић, Милован Дожин Меденица, Сава јаћимић Меденица, игуман Теодосије Јовановић (Кокотовић), Јован Вуксанов Ракочевић, Вулета Анђелин Радовић.

У сусрет српским устаницима ишле су и чете из других племена, у којима је било и Ровчана. Укупна јачина свих чета које су се састале са српским устаницима била је око 350 људи.

Устаничке чете из Брда, Васојевића и Мораче, напале су турску војску у позадини и знатно допринијеле катастрофалном поразу турске војске на Суводолу 27. маја 1809. године, а послије те битке стигле су у Карађорђев логор код Сјенице. Са првацима пристиглих чета, Карађорђе је разговарао у селу Буковик под Јавором и вјероватно их упознао с планом даљих операција његове војске у правцу Васојевића и Брда. Чете Брђана су пошле према Лиму и Тари као претходница Карађорђеве главнине, са задатком да пале муслиманска села и катуне.

Успостављање директних борбених додира између Карађорђа и Морачана, Ровчана и осталих племена, створило је опште револуционарно расположење, које ће трајати од маја па до краја љета 1809. године.

Морачани, Ровчани, Ускоци и Дробњаци крваво се обрачунавају са колашинским Турцима, који је био захватио страх од српских устаника.

Карађорђе пише владици Петру Првом: „Освојили смо до Васојевића и чули сте како смо пашу пећког разбили, сојединили смо се са Васојевићима…“ Карађорђе поручује црногорском владици: „Ево ја ћу с божјом доћи до Таре, а Ви, ако мислите, удрите од озгора.“

Послије тешких пораза код Сјенице и на Суводолу, главна босанска војска Сулејман-паше повукал се до пред само бијело Поље, гдје је остала још два мјесеца, чекајући расплет догађаја. А двојица паша из Албаније, који су били упућени с резервном војком у помоћ босанској војсци, уплашени снажним устаничким покретом, повукли су се без борбе из села Лепенац код Мојковца.

Српска устаничка одељења стигла су у Васојевиће, развила заставу на обали Плавског језера и улогорила се у „граничном шанцу на Лопате“, код Лијеве Ријеке.

Карађорђеви изасланици, војводе Антоније Симеуновић и Рако Левајац, долазе у Морачу, одакле 23. јуна 1809. године упућују писмо владици Петру, којим га обавештавају да је Карађорђе дошао у Равни Хас (околина данашњих Берана), одаке намјерава напасти Колашин. Морачани и Ровчани налазили су се у пуном мобилном стању. Они су већ били завели реквизицију и од народа је узиман сваки десети брав и десето говедо.

Међутим, неуспјех српске устаничке војске у јуну 1809. године на фронту према Нишу, приморао је Карађорђа да прекине ове операције и хитно се врати на Мораву, да спасава ослобођену Србију. Тако је пропала жеља Морачана, Ровчана, као и српског тсановништва у Потарју и Полимљу, да се сједине са Србијом.

(из књиге „Историја Мораче“, др Новице Ракочевића)