О духовној и националној мисији Светог Василија Острошког Чудотворца

Одбранио нас од унијаћења и турчења, а молитвама лијечио!

7364

У најтежим годинама по наш народ, водио је судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења. Сам по трњу и камењу. Молитвама лијечио. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је  био врло омражен у Ватикану и католичком клеру

Приредила: Биљана Живковић

Мјесто рођења чудотворца са Острога је село Мркоњићи, а шири завичај Попово Поље, водоплавно у кршевитој старој Херцеговини. Стојан Јовановић, односно Свети Василије Острошки Чудотворац, од мајке Ане и оца Петра, свијет је угледао 28. децембра 1610. године. Велики расадник духа светогорског у оближњој Завали у то вријеме био је јеромонах Георгије Митрофановић, чувени живописац који је украсио Добрићево, Морачу, Пећку патријаршију, Хиландар…

Стојан, кротки и ћутљиви од почетка искушеничког живота установљеног строгим монашким правилима, показиваше се као веома бистар, вриједан и тачан у вршењу различитих послушања. Прву подуку на црквенословенском језику дао му је стриц – игуман Серафим. Потом је од 1625. године био у манастиру Тврдош код Требиња, где је учио и напредовао у богословском образовању. Тврдош је тада био богат манастир с пуно њива и винограда, винских подрума, амбара, имања, стоке. Имао је школу која је била на гласу, са преко 30 калуђера и исто толико ђака „књижевника“.

Имао је Стојан 23 године када је примио монашки постриг и постао монах Василије. Потоњих година је рукоположен у ђакона, па у свештеника. Прву службу свештеничку добио је баш у својим Поповцима.

СУДБИНСКА БИТКА ЗА ДУШУ НАРОДА

Поред турских зулума, пустошења окућница, убијања и отимања нејачи, пљачкања цркава и манастира, Свети Василије Острошки се тада суочавао са још једним злом. У подмуклом таласу насртљиве и вечито православља гладне Римокатоличке цркве, као печурке после кише, појављивале су се латинске мисионарске „агентуре“ предвођене Пиетром Мазарецием. Циљ таквих „мисионарења“ и преговора са водећим људима Српске православне цркве, као и услов њихове западне помоћи (која никада није стигла) била је вјековима, а ево и остала: „Да се  православни Срби одрекну источне шизме и признају власт римског папе!“

Ту су и језуитске резиденције смештене у Дубровнику, коју је 1620. године основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски“ рад међу православцима под Отоманском империјом (у садашњем политичком жаргону, за ватиканско лобирање). Јеромонах Василије стоички је одолијевао вишеструким притисцима.

Под великим духовним притиском јеромонах Василије 1635. године одлази у Цетиње у манастир Рождества Пресвете Богородице, у сједиште Црногорско-приморског митрополита Мардарија Корнећанина, поријеклом са Коринта, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом! Митрополит Мардарије је због нечисте савјести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је Корнећанин јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека: „Казује истину као корнетски владика!“

Јеромонах Василије се вратио у манастир. Убрзо је добио чин архимандрита. Обилазио је велике светиње, одлазио на Атос и тамо највише времена проводио у Хиландарској Лаври. Потом се упутио у Русију за помоћ свом православном народу и манастиру Тврдош. Вративши се из Русије, оснажен силом светиња и разговора са великим подвижницима православља, прикупи дарове, новац, богослужбене и монашке књиге. Предстојале су најтеже године, славни дани када ће херцеговачки архипастир повести судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења. Бранио је светосавско православље.

БЕДЕМ СВЕТОСАВЉА

Свети синод Пећке патријаршије на челу са патријархом Пајсијем га постави у западнохерцеговачку епархију за архимандрита Тврдошког. Рукополаган је на Преображење 1638. Сједиште митрополита Василија било је у околини Никшића у манастиру Светог Димитрија у Попинама. Односи племена и њихових старешина према оногошком митрополиту, чије су подвижништво и молитвено чудотворство одмах прочуше, заснивали су се на дубоком поштовању. Народ га убрзо прозва за светог владику. Иако је као владика у веома опасно вријеме имао право на оружану пратњу, никада је није користио.

Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре“ роварили су и побуњивали народ против митрополита. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизматиком и противном реду фратарском!“ Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига.

Свети Василије Острошки је ријешио да настави својим путем. Сам по трњу и камењу. Обнављао је цркве, манастире, крштавао народ, просвећивао, завађена племена мирио. Молитвама лијечио. Штитио нејач од турског зулума. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је  био врло омражен у Ватикану и католичком клеру.

Упутио се поново у Хиландар у нади да тамо заврши свој овоземаљски живот. Али утицајни Срби никшићке околине нису га пуштали док није обећао да ће се вратити да чува свој народ… За своје митрополитско сједиште, неколико година прије упокојења, одабра тешко приступачни и сиромашни острошки манастир Ваведења Пресвете Богородице, изнад бјелопавлићке равнице, на Острошкој Гори, са црквицом и испосницом преподобног Исаије, тада без икаквог имања. После двије године фрескописана је нова и обновљена стара пећинска црква. Свети Василије Острошки је постао приложник манастира, али је учествовао у самом спољашњем и унутрашњем зидању. Данима је на рамену довлачио камен са монашком сабраћом, никада не заборављајући на богослужење и бригу о свом народу.

Сав свој владичански иметак уградио је у срце, у душу Острошког манастира, не слутећи да ће постати кроз потоње вјекове неосвојива тврђава православља.

„Светитељ Острошки упокоји се  29. априла (12. маја по новом календару) 1671. два дана послије празника спаљивања моштију Светога Саве, у својој Острошкој ћелији“, записа један монах Острошког манастира. Из стене живе, у висини, под којом је испустио душу и на којој, иначе, нема нимало земље, убрзо је израсла винова лоза која и данас рађа.