Аунг Сан Суу Кји

Од иконе слободе до најомраженије премијерке!

246

Аунг Сан Суу Кyи провела је у кућном притвору под чизмом бившег режима у Мјанмару 15 година и била један од најславнијих дисидената свијета. Још 1991. постала је добитница Нобелове награде за мир јер је одбила да позове на оружани устанак против војне хунте која јој није признала побједу на изборима. А прошле године, као напокон слободна, постала је премијерка.

Сад милиони људи широм Индокине који су је сматрали иконом слободе пале њене слике. Највећи медији демократског свијета који су се за њу борили 15 година, позивају је да оде, да јој се одузме Нобел и томе слично. Аунг Сан Суу Кyи као премијерка Мјанмара учинила је неопростиво и зажмурила на и даље врло моћну војску већински будистичке земље која је однедавно кренула брутално и неселективно редом да убија припаднике мањинске Рохиње, муслиманске етничке скупине.

125.000 људи којима је ускраћено држављанство у својој домовини, побјегло је из Мјанмара у Бангладеш пред покољем. Стотине, можда и хиљаде других, то нису успјеле. Ријеч је о геноциду, несумњиво, а премијерка је све то прећутала. То може чудити само ако се не зна да је она већ ранијих година показивала врло неугодне ставове по питању неких етничких мањина. 2013. године се у интервјуу за ББЦ успротивила називању покоља над Рохиња муслиманима етничким чишћењем. Већ тада су је нападали зато што није бранила прогоњене мањине, често стрпане у концентрационе логоре, док су екстремисти међу будистима распиривали противисламску мржњу широм земље.

„Свијет треба да разумје да страх није само међу муслиманима, него и међу будистима“, говорила је. Била је ријеч о вађењу на мали број Рохиња који су се подигли на оружје. И то у стању у којем је потхрањено 80.000 њихове дјеце услед биједе у којем живе.

„Како могу нападати војску која је за њих толико учинила!?“, говорила је. Заправо је подизање неколико муслиманских милитаната, и то не џихадиста, како се чини, било посљедица већ постојећег етничког чишћења које се потом само нагло појачало. Мјанмар је забиљежио чак и то да је у једној прилици једна муслиманка пријавила да је групно силовала скупина војника, на што је канцеларија премијерке на Фејсбуку поставла знак „лажно силовање“.

Из свијета мало ко је повјеровао да је тако нешто могло проћи без њеног пристанка. Пребацују јој да спречава УН-ове истражитеље да на терену провјере колико су истините оптужбе о прогонима, да је спречавала расподјелу хуманитарне помоћи. Њена канцеларија је пак оптуживала хуманитарце да „помажу терористима“, њена власт је доводила хуманитарце у опасност од напада.

Док је још била на гласу демократске светиње, она је изјавила: „Није власт оно што квари људе, него страх. Страх од губитка власти квари оне који владају.“