скидање прашине

МИТРОФАН БАН: Србадија црногорска има помоћ св. Василија Острошког!

2868

Чији су манастири по Црној Гори и којој нацији су припадали наши преци, да чујемо из „прве руке“ – од митрополита црногорског Митрофана Бана (1885-1920). Из његових сабраних дјела („Посланице, чланци, говори, писма“, Обод 1999. године)  објавићемо неколико наставака на страницама „Седмице“.

Из бесједе владике Митрофана Бана, приликом освештавања храма св. Василија Осрошког у Никшићу, 1900. године, којем је, према писању „Гласа Црногорца“, присуствовало 12.000 људи:

Када је политички живот српскога народа туђој надмоћној сили подлегао, остала му је једина морална снага, снага цркве и свете вјере његове. Ова духовна снага кријепила га је да не изгуби свијест о својој народности.

Наши свети манастири, који су негда подигли  српски владари и великани, били су непобједиви духовни бедеми који су својом моралном снагом заклањали и чували пострадали српски народ да га коначно не угуше мутни таласи туђега насиља и да га не стропоштају у дубоки одеан вјечите његове пропасти.

Славни господар Зете, данашње Црне Горе, Иван Црнојевић, оставши још једини усамљени сирак тужни без игђе икога, осим Бога великога, потиснут од клетог непријатеља, са једном шаком јадне измучене србадије црногорске, уклони се у ове наше тврде планине, да у њима чува још потоњу искру српске слободе.

Витешки овај владар распирио је ондје ватру свете православне вјере и српске мисли која је са високога Ловћена напајала побожношћу духовне синове свете православне цркве и загријавала српска прса, те се јуначки разбијали оне црне, мутне и непријатељске тмине које су притискивале унаоколо све српске покрајине.

Данас, срећно владајући господар, Његово височанство књаз Никола Први, у многоме је био срећнији од својијех славнијех предака. Он је, помоћу Божјом и јуначкијем прегнућем својијем и своје јуначке војске, двоструко увеличао своју земљу и придобио јој више тврдијех градова и лијепих вароши.

Један од тих тврдијех градова је и овај Никшић у коме је подигао овај свети и величанствени храм, као мјесту које је Он, на славу Божју, ослободио.

Да се овај свети и величанствени храм посвети успомени св. Василија Острошкога, чудотворца, његово височанство Господар зажелио је с погледом на то што су св. ћивоту овога великога Божјега светитетља побожни и благовјерни господари Црне Горе, са својијем вјернијем народом, у тешкијем данима, у свакој опасности и невољи, с вјером и надом на помоћ притијецали, и он им је вазда помагао.

Између многијех другијех чудотврнијех дјела, која је светитељ Василије Острошки владалачкоме дому Петровића, а преко њега, народу српскоме чинио, он је својом чудотворном заштитом спасао и великога војводу Мирка Петровића, када је овај витешки јунак, са тридесет својих соколова, 1852 године из затвора Горњега манастира Острога, бранио и витешки одбранио овај свети манастир и у њему свете моћи Божјега угодника св. Василија, да их не би постигла она иста судбина која је са Врачара дубоко потресла свако српско срце и стужила сваку побожну хришћанску душу.

И тако, ми имамо много примјера да је овај Божји угодник свети Василије, у свакој невољи и муци, наш народ пратио и штитио, те га данас, не само Црна Гора, него и њене посестриме, све остале српске покрајине, као великог чудотворца заштитника славе и топле му молитве приносе.

Узвишени Господар наш ову скромну жртву, овај данас Богу посвећени храм, приноси свемогућоме Творцу небесноме и Његовоме угоднику св. Василију, као израз своје дубоке и најтоплије благородности, што је свемогући Бог, својом неограниченом милошћу, кроз пунијех пет вјекова тешкога искушења, помагао да кроз тако дуге патње српски народ сачува своју свету православну вјеру и своју народну српску свијест.

До скончанија вијека, руководи, Боже, наш српски народ ономе чим се прославља св. име Твоје, коме нека буде слава у све вјекове – амин!

Митрофан Бан рођен је у селу Главати (Грбаљ), 15. март 1841, а упокојио се на Цетињу, 30. септембар 1920.  Био је митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а прије тога, од 1869 до 1879. године, био је настојатељ Манастира Мораче.  Истакао се и у борбама са Турцима, због чега је од краља Николе добио Орден за храброст. Добитник је и Обилића медаље и Ордена Светог Саве првог реда.