љековита својства дјевојачке траве

Црвени терор(исти)

3141
Лав Троцки у свом стану у Мексику

Гери Морсон, амерички слависта специјализован за руску историју, прецизно дочарава интелектуалну атмосферу Русије у другој половини 19. вијека: „Ријеч ‘интелигенција’ потиче из руског језика, у којем је искована око 1860. Она није била синоним за интелектуалце, образоване људе, а понајмање за оне који вреднују независну мисао. Захтијевана увјерења укључивала материјализам, атеизам, неку врсту социјализма или анархизма и револуционарност, која је подразумевала вјеру у револуцију не као средство, већ као нешто вриједно само по себи”.

Осим тога, он преноси и запажање Надежде Мандељштам, која у својим мемоарима „Надом против наде“, у којима пише о животу под Стаљином, примећује: „Оно одлучујуће чему је интелигенција робовала нису били терор или подмићивање (мада сам Бог зна да је било довољно и једног и другог), већ ријеч ‘револуција’, које нико од њих није могао да се одрекне. То је ријеч којој су подлегле читаве нације, а њена сила је таква да се човјек запита шта ће нашим владарима и даље затвори и смртна казна

Прије свега, проблем са бољшевичком и на концу сваком револуционарном идејом је у томе што она у парам-парчад разбија традиционалне моралне и етичке постулате.

Тако је револуционарна интелигенција створила један потпуно нови морал, чија формула се најбоље рефлектује кроз речи анархо-терористе Сергеја Нечајева – аутора чувеног Револуционарног катехизиса – који је рекао да је све што промовише револуцију морално, а све што је спречава је неморално.

У складу са том формулом, Лењин и Троцки су се држали принципа да не само да Партија никада не греши, него да је исправно шта год партија уради баш зато што је то урадила партија. Како је Партија агент саме историје, њена дјела су по дефиницији морална. Из тога произилази да је саосјећање према класним непријатељима неизбјежно неморално. Децу учимо да превазиђу природну себичност, али бољшевици су их учили да превазиђу природну саосећајност која би могла да стане на пут хладнокрвног убијања класних непријатеља… Уздржавање од мучења је, како је сматрао Троцки, била ‘најпатетичнија и најбеднија либерална предрасуда’.

О психолошком профилу Лава Троцког, човјека који је након Револуције био најгласнији заговорник увођења такозваног „Црвеног терора“, доста свједоче његове речи које је написао у сопственој аутобиографији . Препричавајући свој интимни доживљај једне Толстојеве драме, Троцки сведочи да су се код њега у најранијем детињству испољили трагови личности са приметним одсуством било какве емпатије према другим бићима. Овако он евоцира своје утиске након читања:

„Она (Толстојева драма) је на мене оставила много слабији утисак него што су се моји васпитачи плашили. Најтрагичнији дјелови, као онај где сазнајемо како је задављено дете и како су крцкале његове мале кости, нису на мене оставили утисак страшне реалности… што значи да ме све у свему нису уопште дирнули”. Осим тога, он на једном месту директно показује свест о томе да је структура његове личности била саткана од елемената који су погодовали развоју тврдих револуционарних уверења: „Школа ми је… усадила семе мржње према ономе што постоји на овом свијету. У сваком случају, то сјеме није пало на каменито тло”.

Сличан је случај и са Лењином. Указом од 15. септембра 1918, који је он предложио, бољшевици су себи додијели ексклузивно законско право да оснивају концентрационе логоре и изричу смртне пресуде без претходног судског поступка. Али и пре овог ‘законског покрића’ Лењин и његови ‘црвени следбеници’ су у фебруару исте године извршили масовна стријељања и организовали пријеке судове за стрељање талаца. Још тада су сву власт да располажу људским животима приграбиле бољшевичке тројке, састављене углавном од шеснаестогодишњака и седамнаестогодишњака, које су могле да убијају на лицу места, по нахођењу и без икаквих доказа против жртве.

Лењин је готово пресликао Робеспјеров Прериалски закон од 10. јуна 1794 (из Француске револуције) којим је режим терора доведен до врхунца, и у којем се такође није судило по правним, него „по моралним доказима”, наравно у складу са специфичним виђењем морала који је проповиједала Револуција, а који нема додирних тачака са Кантовим категоричким императивом у чијем средишту се налази човјек као људско биће?

(одломак из есеја „Револуција и морал“, Александра Вујовића)