ИЗ ДВОЈКЕ У КЕЦА

Нолетова секташка срећа!

360

Пише: Иван Ђурђевић

Када би ми некo у оном Прустовом упитнику поставио питање којој се особи искрени дивим, без секунда размишљања бих искрено испалио – Кит Ричардс. Гитариста „Стоунса“ је једини познати смртник који је остварио баш све што је потребно да би се живот назвао потпуно испуњеним. Оставио је иза себе невјероватно наслеђе, прошао све и свашта, и више од тогa, радећи увијек искључиво оно што воли. Притом, успио је да остане срећан, слободан и свој. И жив да о томе даље прича. Шта ћеш више од тога?! Барем то тако делује у његовој аутобиографији нимало претенциозно названој – „Живот“.

Новак Ђоковић са сигурношћу је остварио само ставку број један са Китовог списка, колико год то нама „обичнима“ деловало невероватно. И ту негде лежу срж проблема човека за кога смо мислили да има све, а сад верујемо да је прск’о и застранио у секташтво. И зато ајд’ да се мало играмо психолога, па да кажемо: ствар је у томе што Новак баш и не зна шта би даље.

Са сигурношћу не жели да унедоглед лупа рекетом у лоптицу као његов друг Федерер, јер то није његова визија среће. Не може ни да отера све у три лепе и заврши каријеру, јер тај уговор са „Лакостом“ није само ствар пара већ и пословног угледа, који ће му бити изузетно важан фактор када се једног дана ратосиља рекета.

Новакова визија среће лелуја с једног на други крај мозга – и није ни чудо што квази-мотивациона паламуђења  са оним шпанским чупавцем гаси масним  мушким разговорима са промискуитетном битангом Бекером и раскалашно-порочним Агасијем.

Бјежећи цио живот од прагматичне „срђановштине“, Ноле је запао у виртуелну „имазовштину“, која није његов свијет. И зато је момку који је почео у татиној паланчикарници на Копу, тренирајући под бомбама, тешко поверовати да је сам од себе дошао до става да ће га лекови отровати, а операција убити.

Међутим, у свачији, па и у Ђоковићев живот на крају се умијеша судбина, њен  прст, или у овом случају лакат, који ће Новаку помоћи да у наредних шест или више мјесеци схвати шта стварно хоће. Можда негде успут открије горепоменутог Ричардса, па да му овај на увце одсвира ону чувену: „Не можеш увек имати оно што хоћеш, али ако се потрудиш, можда пронађеш оно што ти стварно треба.“