МЕДИТАЦИЈЕ ЉУБАВИ АНТОНИЈА ДЕ МЕЛА (1)

Његујте осјећања душе

1505

„Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?“ (Матеј 16,26)

Размислите о осјећању које се јавља у вама када вас хвале, обасипају комплиментима, када уважавају нешто што сте урадили, када вас прихватају као личност. Мислите затим, с друге тачке гледишта, на осјећања која се буде у вама при заласку сунца или у зору, пред љепотом природе уопште, или када читате неку књигу или гледате филм којима се потпуно препуштате. Упоредите та осјећања са оним што сте осјетили када вас хвале – са осјећањем које, у суштини, потиче од „самовеличања“, од „самоуздизања“, што су тзв. „спољашња“ осјећања, док осјећања друге, врсте потичу од „самоостварења“ – то су осјећања душе.

Размотрите сада ваша осјећања приликом неког успјеха, када нешто постигнете, побиједите у неком такмичењу, добијете неку опкладу или се истакнете у некој дискусији. Упоредите ова осјећања са радошћу коју осјећате, на примјер, када сте заиста задовољни нечим што радите, радом који вас потпуно испуњава, коме се препуштате свим својим бићем. Прва осјећања долазе споља, а друга изнутра, као осјећање душе.

Још једно поређење: сјетите се шта сте осјећали када сте у рукама имали моћ, када сте били наредбодавац и када су други гледали у вас, спремни да вас послушају, када сте били популарни. Овом осјећању супротставите осјећање интимности, испуњености коју сте осјетили када вам је било лијепо у друштву неког пријатеља, или на неком безбрижном и веселом излету.

На овој тачки, покушајте да схватите праву суштину осјећања која долазе споља, не из самоостварења, већ од самоуздизања. То нису природна осјећања – њих су створили ваше друштво и култура, да би вас учинили продуктивним и држали вас под контролом. Та осјећања не дају вам никад такву испуњеност и срећу као када вас задиви природа, када уживате у друштву пријатеља, или у раду коме се препуштате. Осјећања која вам је наметнуло друштво усмјерена су на то да изазову опијеност собом и као резултат јавља се… празнина.

Посматрајте ток свога дана или читавих недељу дана и размислите: за колико активности које сте обавили или учествовали у њима можете рећи да су биле имуне од вјечите жеље за истицањем, за узбуђењима, од тежње да освојите пажњу, аплаузе, славу, популарност, успјех или моћ?

А сада погледајте људе око себе. Налазите ли међу њима једну једину особу која није у потрази за тим приземним задовољствима, која није подјармљена њима, која није алава и себична, која свјесно или несвјесно не проводи ни тренутак свог постојања у тражењу свега тога?

Када све то сагледате, схватићете како се људи упињу да освоје свијет, живећи потпуно празним животом, уз исход потпуног губљења своје душе.

Да закључимо једном параболом на ову тему. Група туриста удобно сједи у аутобусу и путује. Крај њих промичу језера, планине, ливаде и ријеке. Али завјесе на прозорима су спуштене и они, не знајући шта је ван аутобуса, читаво путовање проводе у расправама ко заслужује да сједи напријед, ко је најпривлачнији или ужива највећи углед међу њима, и тако даље, а онда… путовање се окончава.