Црногорска предузећа пропадају зато што се квалитетни и креативни млади људи обесхрабрују и одлазе, а ,,ви на крају завршите са медиокритетима” (Стив Џобс)
Пише: Даница Кораћ
,,Када се у мочвари нађете у раљама алигатора, касно је да тражите план мочваре“ (R. Oldcorn). Наша пракса је ово, безброј пута, доказала. До јуче су били самоуправни директори, а данас су политички менаџери и увијек им је неко други крив за лоше пословање предузећа. Заправо, криви су они јер не посједују основна менаџерска знања па самим тим не познају ни савремене моделе пословања.
Велики проблем, поред незнања, (не)савременог пословања домаћих предузећа је што не постоји јасно дефинисана систематизација радних мјеста. Власник је и директор и лидер и менаџер. Власници предузећа се ријетко опредјељују да запосле стручне људе, са факултетском дипломом. Са друге стране, факултети (домаћи али и из окружења) омогућавају веома лако стицање дипломе менаџера па се ,,производи“ огроман број нестручних и бескорисних кадрова.
КВАЗИ МЕНАЏМЕНТ
Код нас се менаџерска ,,елита“ може сврстати у три категорије, и то: освијештени, квази и неосвијештени менаџери.
Освијештени менаџери су мањина у Црној Гори. То су они који познају концепт и процес менаџмента. Знање су стекли на факултетима (углавном иностраним) или радом у компанијама које примјењују концепт савременог пословања. Такви менаџери стално усавршавају своја знања на квалитетним семинарима и користећи најновију стручну литературу.
Квази менаџери су они руководиоци, који себе називају менаџерима и који мисле да је довољно имати диплому (па макар била и купљена) и повремено бацити поглед у неку стручну књигу, појављивати се редовно на семинарима гдје о менаџменту говоре људи који не посједују никакве вјештине и врло мало знања.
Неосвијештени менаџери су они руководиоци који су остали вјерни концепту руковођења из самоуправног система (,,Самоправљање личи на кокошарник повјерен лисици на чување“ Џефри Сакс). Њима је најбитније да сједе у фотељи и да имају звање директора. Никад нијесу пипнули ни једну књигу везану за савремено пословање али зато редовно пипају секретарице. Они сматрају да савремени концепт менаџмента није за ,,наш народ“.
ПОЛИТИЧКИ МЕНАЏМЕНТ У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА
Код нас се ,,његује“ политички менаџмент који полази од тога да одлучујућу улогу код избора и именовања директора имају политички органи ван предузећа, а основни критеријум код избора је послушност и политичка подобност. Директори јавних предузећа су одани локалној бирократији.
Политички менаџмент је усмјерен ка преживљавању предузећа и стицању личне користи директора и запослених блиских њему. Читав процес менаџмента државних установа се заснива, не на стручности, већ на политичким и социјалним процјенама, а процес одлучивања је дуг, замршен и мучан, предузеће се јако тешко одлучује за промјене, а управа манипулише запосленима.
А У РУКЕ МАНДУШИЋА ВУКА, БИЋЕ СВАКА ПУШКА УБОЈИТА
Сваки прави руководилац предузећа мора бити свјестан да је људски ресурс најважнији ресурс за добро пословање, а да је добра комуникација и брига о запосленима основна вјештина сваког менаџера. Код нас се, нажалост, запослени третирају као робови у већини предузећа. Не цијени се њихов рад и не подстиче се њихова креативност. Приморани су да раде у нехуманим условима и да ћуте јер им се пријети отказом.
Домаћи предузетници, очигледно, нијесу читали Његошев Горски вијенац, јер да јесу, у његовим стиховима (,,Здрава твоја глава на рамена, Ти ћеш пушку другу набавити, А у руке Мандушића Вука, Биће свака пушка убојита“) би пронашли колико је велики значај људског фактора у односу на друге ресурсе. Они се очигледно руководе старом Фордовом изјавом ,,Зашто увијек добијам цијелог човјека кад су ми потребне само двије руке?“
Код нас је споран и кадровски менаџмент, тј. процес обезбјеђивања адекватних кадрова за рад у организацији јер се запошљавање врши углавном ,,преко везе“. Међутим, ни понуда радне снаге није баш сјајна с обзиром на огромно ,,штанцање“ диплома непоткријепљених знањем.
НИЈЕ ДРЖАВА УВИЈЕК КРИВА
Домаћи предузетници су склони да криве државу за сопствени неуспјех. Није држава безгрешна (далеко од тога) али је чињеница да већина домаћих предузетника не умије да се бори са конкуренцијом (због незнања) и због тога пропадају.
Сјећам се предавања са факултета када нам је асистент испричао: ,,Мој пријатељ, предузетник, тражи од државе да уведе порез на шампоне из иностранства, а сам, годинама, производи шампон од литра на којем је нацртана бреза.“. Лист брезе никад да пожути.
Тако, стојимо пред вратима Европске уније са гомилом политичких и квази менаџера, дугоногих секретарица, младих људи са бескорисним дипломама и боцом шампона од брезе. Да бар имамо и 100 гр чоколаде са Цетиња. Отворили би нам, сигурно.
