мемоари мигуда мишурова

Није за причу!

1014

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Брука је што ћу причат, но данас је брука на сваку банду. Ако ћемо право, није ни толика брука, то је остало од бога народу и да ђаво не бургија и ека, не би јадноме чељадету љепше прћије било.

С којом сам прво…? Даће Мигуд и брк и главу, а зуба неће бијелити. Знаш ти, бре, колико гођ људи чине несојлуке и поганлуке, међу најгоријема је она сорта људи што по народу прича и шклапиће с којом је имавао каквога посла. Била она чојек-жена или обер-курва није људски о томе блејат низ бијели свијет. Но, томе су жене криве што пушћају насе свакојака ништавила.

Бијаше к јесени, отрсио се сијенски посо, те рекоше да ме оправе у пазар. Ја, онај заврзан, узјурнуо се. Збори ми покојна Лика, не бијаше тада покојна: ,,Ићи ће шћер тога и тога, она је и прије била у пазар те је вична дућанима, или с њом, дако, ками, што опослиш“.

Порастоше ми уши до панта. Невоља ми је била. Шћер тога и тога бијаше моја суврст али јаторнија и пед виша од мене ка је дадено женскоме у томе добу. Добра је то ђевојка била, све на њој обло ко најљепши бјелутак из ријеке. Богоми и из добре куће, а и испред куће и имање вазда им је било уређено и урађено.

Кренемо у расвит зоре, буљук народа, неко од нужде, неко од болести, неко од бијеса, све у кумбуљу. Ја сустопице за оном, ко теле за кравом. Мешим, ни њој није мрско.

Луњај по пазару тамо-амо, све с оном заједно. Потрговасмо љепотица божја, ако сам и заборавио пешес ситница, нијесам више. Мал по мал, договорисмо се нас двоје да се вратимо путем кудије други не иду. Велимо, тобож је љепше и ближе, прике ћемо дој. Послушај Мигуда, ако ти се жури на неки посо, никад не крећи са онијем те му се уждио задњи крај.

Кад бисмо преко Котича пут Сиљевика, ајде да одморимо на један пропланак. Ниђе живе душе осим тица у гори. Кад се за ђавола намјести. Чујемо пјесму осталијег на сат ода, пут Црнијег потока. Запапричила се она, а мешим и ја, те шта је и како било, сами бог зна, тек, да простиш, ми, тобож, једно на друго. Збори она:

-Знаш ли шта чиниш, несрећо?

-Не – велим – али дако опоравимо.

Тута тамо, тута овамо, док она у један вакат јекну:

-Куку мајко!

Стрекнук и почех се обртати, оклен јој сад мајка, но она ућута, а и ја заборавиг.

Да даје Мигуд образ и прича о о бљувотинама и мизеријама, оћеш матрак.

Виђо сам ђе ђед Боришазауставља крв дуваном, сегнуг за ћесом што сам њему био купио, али велим није моје мијешати се у женске ствари. Врати се она из омара, ублијеђела и вели:

-Како ћу сад кући, Мигуде?

-Са мном – зборим, а исто ме стид погледати је у очи.

-Како, кад ми узе образ? – плаче она.

-За образ нам је једнако – зборим, ко тобож паметнији – а гроба ми бабинога, ништа ти се не познаје.

Она мало бљесну.

-Закуни се.

-Јеби ми Мишура ако није тако – велим, а све се окрећем ко да ће Мишур наићи јер би ми и оца и мајку…да ме чује.

Опремисмо се за пут. Договорисмо се, казаћемо да смо свраћали код неке њене извање бабе. Та је била ударена у памет те није знала ни ко јој долази ни ко јој пролази.

То је остало међу нама и црном земљом. Потље смо се некако и размињивали, а она се брзо удаде. Нема је домаћице и домодржнице у три среза, рачуна се ко добар човјек. Нека је, богоми је и заслужила.