Бисери мудрости

Трагични јунак косовске мисли

1573

Повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира (са све четири његове нахије: Црмничком, Ријечком, Катунском и Љешанском) имало је да буде (и било је) Светигора, што ће рећи: метох (метохија) Цетињског манастира, пред Богом и Завјетом (светосавским, а од Бечког рата Косовским!); метох Светигора која је дужна да манастир храни и брани… исто онако како је својевремено Метохија (све до Бечког рата и Велике сеобе) била Светигора манастира на Косову.

Тиме се објашњава и задивљујући феномен „опијеност Црногораца Косовом”. Тако је и Његош, као архимандрит (!) Цетињског манастира – па зато (по томе правилу) и владика – сасвим природно „трагични јунак Косовске мисли” (Иво Андрић). Дакле, монах, пустињак, испосник, а не гуслар. Литургија, а не епска пјесма!

Зато праву представу Његошева лика имамо само у лику и одежди монаха, на портретима из 1833. године, у Санкт-Петерсбургу, и из 1837. године, рад словеначког умјетника Ј. Томинца.

„Ово није ништа до несреће / И гријехови неки сустигнули / Којим капа руководи црна”! (I, 420-426).

„Црна капа” су – монаси и свештенство, елита (клир) завјетног народа.

Владика је мисионар. Питање које он жели да ријеши је теолошко, а не пуко демографско и државно-политичко. То је питање Цркве, морала и опстанка народа као Живе Цркве, „Небеског Царства” на земљи! То питање се зато решава само на Сабору, и то народно-црквеном! Светосавском! Горски вијенац је зато, као и Луча Микрокозма, литургијског карактера: он полази, као и Христос (Мт. 5, 17) од позива на покајање, тј. од свести о Злу и о гријеху Срба („Бог се драги на Србе разљути”, Коло, ГВ, 198-290), и да би се вјером – као историјском свијешћу! – уздигао до жртве, покајања и Причешћа: до славе (као у Лучи Микрокозма).

Црква се, као заједница Небеског Царства и служба Завјета, не јавља и не живи од јуначких напора око промене стања у свијету, некаквим „превратом”, него само као благодат за коју се човјек спрема покајањем, самоспознајом, истином битија, свијешћу о Злу и гријеху – али и о слободи и достојанству човјека! – а онда, из те свијести, жртвом и покајањем, јер се ради о човјеку!

– У трансценденцију! У надсветовност! У Цркву! Да, али то је благодат Духа Светога и Свете Тројице! Празник је радост празничне заједнице као благодати коју људима даје Бог. А само благодат и, у њој, празнична радост празничне заједнице је у стању да благословом оплемени људска дјела и да преобрази и сам свијет!

Само у ликовима унутрашње вјере присутан је сам завјет. Његош га чини присутним у ликовима Владике Данила, Игумана Стефана, Игумана Теодосија, исто онако како је завјет био присутан у кнезу Лазару и исихастима који су били у духовној заједници са њим. Али то поистовјећивање, присуство завјета (као лика!) могуће је тек с појавом трагедијског осјећања: једино њоме могуће се одупријети нововјековној идеологији и одбранити завјет.

„Крст Часни и Слобода златна“, дакле, нијесу никакви политички или пак свјетовни термини, него симболи литургијски.

(„Жарко Видовић, Историја и вера“, приредио: Матеј Арсенијевић, Београд: ЗУОВ, 2009, стр. 318–333.)

ДР ЖАРКО ВИДОВИЋ (1921-2016)

Жарко Видовић, један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“… 

Као православни филозоф др Видовић доследно је изводио истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свијету и човјеку, и с Њим се збива драма слободе и љубави.