Бисери мудрости

Душе прађедовске живе пред нашим очима!

3086

Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири / Тад би ми се управо чинило / Да ми свијетли круна Лазарева / Е слетио Милош међу Србе /Душа би ми тада била мирна / Како мирно јутро у прољеће... (владика Данило у „Горском вијенцу“)

Историја је живот једне заједнице која у континуитету, кроз вјекове, чува свој идентитет! Људи умиру, али духовна заједница живи. Јер, човјек је смртан, а историја је бесмртност историјске заједнице.

Значај историјске свијести је у томе што се појавом те свијести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије) једна генерација поистовјећује са претходном, „налази свој идентитет“ у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. То значи да се онда претходне генерације јављају као живе пред нашим очима. Баш онако како пјева антички хор („Коло“) у “Горском вијенцу“:

Боже драги, свијетла празника!

Како су се душе прађедовске

Над Цетињем данас узвијале!

Како јата дивних голубовах

Кад се небом ведријем играју

Над образом свијетла језера.

Или кад Игуман Стефан држи помен великим личностима историје (тј. поетским ликовима српског предања, историјског искуства) и тако их чини присутнима.

Историјска свијест је, наиме, једно ЗБИВАЊЕ духовно. У томе збивању или догађају вријеме бива „присвојено“, на тај начин што се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Том сабраношћу садашњост више није пролазност, него присутност, суочење, самобитније (постојање), тј. присутност прошлости и будућности у садашњости.

Историја је духовни (митски, поетски, трагедијски, литургијски) живот заједнице ношен и остварен искључиво историјском свијешћу. На тај начин постоји заједница, тј. збива се континуитет једне исте заједнице, континуитет који је сама историја. Субјект историје се, дакле, не мијења, те се само на тај начин и збива оно што називамо историјом.

Револуција (француска, руска, југословенска ) наступила је силовито израженом тежњом да се измијени сама људска историја. Да би се револуционарна тежња (тежња за промјеном историје) домогла неких изгледа за успјех, било је потребно да се угуши историјска свијест, да се онемогући свака појава или обнова историјске свијести.

Нас су у деценијама комунизма учили да је историја процес промјена. На тај начин смо заборавили оно што у историји остаје исто: заједницу која је субјект историје. Тај заборав је губитак историјске свијести.

(одломак из књиге „Срби у Југославији и Европи“, пок. проф. др Жарка Видовића; књига је недавно изашла у издању Catena Mundi, Београд)