Студије

КАМЕЛЕОН: Лажни цар Данило Киш!

1378

Пише: Небојша Васовић

Уметнику Кишу, који се на међународна звона одрекао српске средине и српске књижевности, спрдајући се између осталог и са православљем, пало је на памет да би било згодно да пред смрт пређе у „слатко православље“, како би нашу јавност још једном изманипулисао, а у своју корист.

Да се подсетимо: Киш је своје место у литератури градио најпре на јеврејству, а потом на преласку у православље. Увек је некоме морао да припада, да буде нечији. Из лобија Хорхеа Луиса Борхеса, овај се постмодерниста, у пет до дванаест, пребацио у лоби Немањића, добивши као награду за ту своју последњу пресвлаку и гроб у „Алеји великана“.

Као што се некада одрицао српске средине у којој је постао писац и доживео највећи успех, тако се Киш на крају свог живота одрекао и јеврејства на којем је толико инсистирао као на сржи свог идентитета, истог оног јеврејства без којег не би могао да на Западу одигра улогу жртве и мученика, а камоли да доживи успех као писац.

Прешавши у „слатко православље“, показао је да јеврејство за њега и није било друго до имиџ, потрошна роба. Прелазак у православље, значио је уједно и поновно задобијање исте оне читалачке публике којој се у Паризу подсмевао и вукао је за уши.

Разнежена над чињеницом да је „светски Киш“ одлучио да пређе у њено „слатко православље“, Србадија се масовно враћа његовим књигама као некој новој Библији. Као и увек кад се пресвлачио, Киш је постигао пун погодак. Од сада па надаље, од непожељних критичара браниће га нико други до племе православно. И заиста, критиковати данас Киша као писца, то значи увредити православце. Баш као што је некада свака критика његове уметности аутоматски проглашавана антисемитизмом.

Киш који је у нашој јавности критиковао кога је хтео и шта је хтео, увек је пред ту јавност истурао слику неког свог „идентитета“, неке своје верске или расне припадности која је требало да га заштити од критике која му није била по вољи. Све док је био хваљен и дизан у звезде од српске књижевне критике, Киш се није осећао угроженим ни као писац ни као Јеврејин. Но, чим је стигла прва негативна критика, сетио се он да се од београдског антисемитизма не може живети.

Неколико београдских писаца који нису волели његова дела, прогласио је непријатељима човечанства. Убедио је Париз да је жртва српског национализма, а тамошњи јеврејски лоби га је оберучке дочекао и пласирао на велика звона. Меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно. Тражио је помоћ и ван париске епархије, молио Сузан Зонтаг да га узме у наручје и заштити од монструозног Јеремића који једе малу децу, а нарочито Јеврејчиће. Но, ако је Кишова проза толико значајна у светским размерама, поставља се питање: како то да је његови славни заштитници нису открили и пре фамозног сукоба са Јеремићем?!

Киш је хтео да себе наслика по моделу намученог Јеврејина кога, ни кривог ни дужног, шиканира средина у којој је потекао. Но, продајући нам клишее о намученом Јеврејину, Киш је заборавио, ако је икада и знао, стварну историју послератне српске књижевности. Киш који је „храбри“ борац против комунизма, није уједно и борац против комуниста у култури. Смета му комунизам, али му не сметају комунисти: Моша Пијаде, О. Б. Мерин, Ели Финци, Оскар Давичо, Ерих Кош…

И, заиста, док су српски писци као Црњански или Растко Петровић гладовали по белом свету (први у Лондону, а други у Вашингтону), дотле су „Срби“ као Моша Пијаде, О. Б. Мерин, Ели Финци, Оскар Давичо, Ерих Кош – одређивали културну политику Србије у распону од пола века. Киш прелази преко свега овога, па једног јединог критичара (Д. Јеремића) проглашава утемељивачем комунистичке, конформистичке критике.

Киш је схватио да се и без уредничког места (какво је имао О. Б. Мерин), или високе политичке функције (какву је имао Давичо), такође може, овога пута из иностранства, уз помоћ међународног лобија, одређивати укус читалачке публике, наметати једна естетика и један поглед на свет, а да се притом остане чист, неукаљан, јер је све то обављено из даљине, притиском невидљиве дугмади.

Као добар психолог наших чаршијских нарави, Киш је знао да се наш човек најлакше може убедити ако му се „из света“ објасни да је он значајан писац. И заиста, наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству, јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неоџивљених живота. Чак и они који нису волели Кишову прозу, почели су да се заклињу у њу кад им је из иностранства објашњено да тако треба да раде.

У Паризу заговорник дисидентске литературе, Киш се у Београду представљао као највећи заговорник ларпурлартистичке уметности, следбеник Х. Л. Борхеса. Убеђивао је Парижане да је у свађи са политичким врхом Југославије, а у Југославији је од тог истог врха (како сазнајемо из Стамболићевих мемоара) добијао највећа могућа признања. У Паризу је био мученик, а у Београду бонвиван. То своје камелеонство, које се и те како одразило и на његову естетику и на његову уметност, он нам је годинама продавао као овејану суштину, фини прах са далеких звезда.

Његова литература најчешће је мерена сузом саосећања према њему као човеку, саосећања које открива невиђену наивност његових обожавалаца и доброг дела српске књижевне критике.

(из књиге „Лажни цар Шћепан Киш“, Небојше Васовића)