СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА: Радио-Београд прославио Лили Марлен!

313

Случај кувара из скадарлијског ресторана у Београду, који је добио отказ након што је захтевао да музика моментално престане да свира „Лили Марлен“ сматрајући да је то недопустиво, само је извукло на површину тему о којој никад није ни престајало да се прича.

Да ова прича има две стране медаље говори и чињеница да је Марлен Дитрих, Немица која је највише допринела популаризацији песме, била међу првима који су због фашистичког режима напустили Немачку и у Америци била највећи критичар Хитлера и његовог режима, а и сам Гебелс је својевремено забранио емитовање песме на радију јер лоше утиче на борбени морал војника.

На Фејсбук страници „Куриозитет“ узбудљиву причу о томе како је песма настала и којим путељцима је прошла да би на крају стекла по многима не баш завидну репутацију, написао је Славен Радовић.

Прича о песми „Лили Марлен“ почиње ратне 1915. године, када је хамбуршки учитељ Ханс Лајп мобилисан и послат на Источни фронт. Тамо далеко, у додиру са тугом, написао је једну од најлепших љубавних песама 20. века. Знајући добро војничку муку својствену сваком рату, верно ју је овековечио стиховима у којима су се са разлогом пронашли војници многих армија.

Ипак, било је потребно 23 године да песма буде примећена. Након толико времена, за њу се заинтересовао познати немачки композитор филмске музике Норберт Шулце, који 1938. одлучује да испише ноте за Лили Марлен.

Ханс Лајп је првобитно песму назвао „Девојка под фењером“, међутим, званично је објављена под називом „Песма младог војника на стражи“. Њен најкраћи и најпознатији назив је такође сковао Лајп, комбинујући име своје девојке – Лили, са именом пријатељице – Марлен.

Постоје спекулације да су заправо у питању имена двеју пријатељица ноћи са којима је Лајп проводио своје војничке дане, међутим, игнорисаћемо их пошто би такав сценарио тешко објаснио изразиту сентименталност ове песме.

Композитор Шулце је одабрао Лале Андерсен, до тада непознату кабаре певачицу, да својим гласом оживи Лајпове стихове. Неколико недеља пред почетак Другог светског рата, песма је снимљена и убрзо је издата плоча. У том тренутку Лили Марлен није доживела неки нарочит успех, нити се по нечему истицала у мору сличних песама. Издата је у симболичних 700 примерака. Као и за многе ствари у историји, био је потребан рат да би се прославила.

Све до 1941. године песма је била обавијена велом анонимности, међутим након окупације Југославије, чудним сплетом околности, Радио Београд ће ступити на историјску позорницу и овој песми обезбедити вечну славу.

Нове немачке власти су Радио Београд претвориле у „Војнички радио Београд“ (Soldatensender Belgrad) увидевши добру позиционираност и јаке радио предајнике који су омогућавали да се његов програм прати и на северу Африке, на ратишту које је у том тренутку добијало све већи значај.

Карл-Хајнц Рајнтген, официр запослен у радио станици, добио је наређење да набави нове плоче, пошто је Радио Београд имао веома скромну збирку. По повратку са одсуства у Бечу, Рајнтген са собом доноси неколико кутија плоча, међу којима се нашла и Лили Марлен. Пошто је и након тога, радио оскудевао у броју музичких нумера, Рајнтген је био принуђен да често изнова пушта исте песме. Управо је овај недостатак плоча у Радио Београду Лили Марлен доделио место у историји, будући да је Рајнтген ову песму нарочито често пуштао.

Постепено се између немачких војника и Лили Марлен рађала велика љубав. Упркос томе, људима из нацистичког врха, попут Гебелса, та песма се није допадала. Сматрали су је исувише сентименталном и посве опасном по морал војника. Врста емоција коју је та песма будила, није била потребна њиховом војнику.

Уз то, до Гебелса су дошле вести о романси Лале Андерсен са једним Јеврејином. Било је то довољно да песма престане да се емитује. Радио Београд је убрзо био обасут писмима немачких војника са свих меридијана са истим захтевом – вратите нам Лили. На Гебелсово изненађење, један од највећих војсковођа Немачког рајха, Ервин Ромел, такође је дигао глас. Он, као и његов Афрички корпус, обожавали су песму.

Једном Ромелу је било тешко рећи не, тако да је песма враћена у етар. Штавише, од тог тренутка је била уврштена у редовни програм, тако што је свако вече емитована у 21:55.

Лили је наставила да живи после рата још више. Отпевана је на 48 језика у преко 200 верзија. Нарочито се прославила верзија Марлен Дитрих, која јој удахнула нешто другачије, романтичније тонове.

На нашим просторима песму су популаризовали Лепа Лукић, Тома Здравковић, а на послетку и Екстра Нена, без дилеме, банализујући је. Њена права природа, без обзира на допадљиву мелодију, испуњена је сетом. Кроз њу се провлачи танатос, подједнако колико и ерос.

У свим верзијама осим оригиналне, потискује се мрачни обрт на самом крају песме у ком се схвата да је главни актер песме мртав и да заправо целу песму пева, обраћајући се Лили са онога света.

Лили Марлен / Пред главном капијом / Стајао је један фењер / И стоји још пред њом / Ако се поново будемо видели / Код тог фењера ћемо стати / Као некад, Лили Марлен / Као некад, Лили Марлен. / Наше две сенке / Изгледале су као једна / По томе је видео свако / Колико се волимо / И сви људи нека виде / Под светлом како стојимо / Као некад, Лили Марлен / Као некад, Лили Марлен…