скидање прашине

Терор над митрополитима после Другог свјетског рата!

4484
митрополит Јоаникије (Липовац)

Митрополит Јоаникије (Липовац) је убијен маја 1945. године; митрополит Јосиф (Цвијовић) је протјеран из Црне Горе крајем новембра 1946. године, митрополит Арсеније (Брадваревић) је ухапшен и осуђен на шест и по година затвора јула 1954. године…

Пише: Љубиша Морачанин

У току 1944. и 1945, а богами и у првим годинама после Другог свјетског рата, гоњење Српске Православне Цркве и свештенства у Митрополији Црногорско-приморској, попримило је размјере гоњења Цркве у првим вјековима Хришћанства и онога од бољшевика у Русији послије Октобарске револуције.

Под притиском страховитог терора, митрополит Јоаникије је крајем 1944. г. одступио са великим дијелом бираног свештенства и монаштва и око 12.000 националиста из Црне Горе. Као и народ, тако су и скоро сви ти свештеници поубијани на Зиданом Мосту, Кочевском Рогу, Техарју, Похорју, Камнику и околини Марибора. Од њих 58, само је један поштеђен, а митрополит Јоаникије је ухваћен, стражарно спроведен у Аранђеловац  и ту убијен, маја 1945, без суда и пресуде.

Преостали свештеници који су остали у Црној Гори, а нијесу хтјели сарађивати са комунистичком влашћу, нашли су се под ударом њеног терора. Малобројни комунистима наклоњени свештеници, одржали су своју „Скупштину“ 14. и 15. јуна 1945. године.

Са те скупштине је издата Резолуција којом је тражено да се назив Цркве преименује у „Православна Црква у Југославији“, да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника; да се формира Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори; Свети Синод СПЦ је оптужен да спроводи „великосрпске шовинистичке идеје“.

Из свега овога да се закључити да је ова група свештеника радила по налогу комунистичких власти, а све у циљу денационализације и слабљења снаге и јединства Српске Цркве. Поред терора над Црквом и вјерним народом, власти су одузеле црквену земљу и зграде. Свештенство које је од почетка вијека примало плату од државе Краљевине Црне Горе и Краљевине СХС и Југославије, остало је без икаквих прихода. Зато су неки свештеници били приморани да приме државну службу, други су побјегли у друге крајеве земље да би спасили голи живот!

Свети Синод је дао одговор на поменуту Резолуцију, у коме је назначио да је 24. априла 1945. године одредио администратора Митрополије Црногорско-приморске (Јосифа Цвијовића), те да је ова група свештеника самовласно узела себи право да регулише положај и живот Српске Цркве.

митрополит Јосиф (Цвијовић)

Јосиф Цвијовић је рођен у селу Држеник код Ужица 1878. године. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом свјетском рату. Послат је у дипломатску мисију у Бизерти, затим у Русију, а од 1917. био је ректор у Српској православној богословији у Оксфорду гдје је радио заједно са јеромонахом Николајем Велимировићем. По завршетку Великог рата постао је ректор Призренске богословије и са тог мјеста је изабран 19. децембра 1920. за епископа битољског.

После Другог свјетског рата власт му није дозволила да се врати у Македонију  и преузме управљање својом епархијом. Настанио се тада у Врању да би управљао дијелом Скопске епархије коме је Врање припадало. Међутим и одатле је протјеран.

Бринуо је о избјеглицама, вјерном народу и прогнаним свештеницима, прикупљајући документа о страдању Српске Православне Цркве на окупираним територијама у Другом свјетском рату. Држао је Српску Православну Цркву подаље од политичких сукоба, али је, на жалост после рата био на мети нових комунистичких власти.

Од априла 1945. до новембра 1946. је администратор Митрополије црногорско-приморске.

Он је почетком 1946. године упутио свештенству у Црној Гори посланицу у којој се осврнуо и на рад режимских свештеника: „Онима који се у року од два мјесеца не одазову овом нашем архијерејском позиву остављамо да пречисте са својом свештеничком савјешћу и повуку посљедице свога непослуха који ће их у интересу реда и дисциплине и самога угледа Цркве и њеног правилног живота морати снаћи“.

Црногорске власти нису признавале митрополита Јосифа и више пута су тражиле да напусти Црну Гору. Напокон су га на силу протјерале новембра 1946. У другој половини 1950. је ухапшен у Београду и држан у затвору без суђења, касније је притворен у манастиру Жича. После пуштања на слободу био је скоро 18 мјесеци администратор Епархије жичке у одсуству владике Николаја. Када је оболио, живио је у манастиру Ваведење у Београду гдје је и умро 3. јула 1957. године. Сахрањен је у манастирском дворишту поред митрополита загребачког Доситеја.

Тих послератних година је фактичку власт у Митрополији црногорско-приморској преузела безбожна Вјерска комисија на челу са распопом Ђорђијем Калезићем. Она је чак и свештенике поставља, именовала парохе.

На засиједању Светог Сабора, 20. маја 1947, за митрополита Црногорско-приморског изабран је тадашњи викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић (рођен у Банатској Паланци 1883. године). Митрополит Арсеније, правник и теолог по образовању (био је главни кандидат Цркве за патријарха послије упокојења Патријарха Гаврила) трудио се да обнови разорене органе Митрополије.

митрополит Арсеније (Брадваревић)

Митрополит Арсеније био је највећи противник формирања тзв. „Свештеничког удружења“ које су комунистичке власти наметнуле знатном броју преживелих свештеника у Црној Гори. Они су заправо били и највећи заговорници за формирање таквог удружења на простору Југославије. Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи: „Затекао сам Митрополију закључану, јер је и последњи чиновник у њој, прота Марко Кусовац, секретар епархијског управног одбора, ухапшен дан прије мог доласка. Из манастира је протерана послуга, а поред оца Марка, ухапшена су још три свештеника: прота Лука Вујаш, секретар црквеног суда, јереј Михаило Газивода и прота Лука Почек, пароси цетињски; недужно су осуђени, зато што су бранили веру и цркву“.

Црногорске власти су без прекида водиле кампању против митрополита Арсенија Брадваревића. Оптуживале су га да ради против државе и комунистичког уређења, те више пута тражиле од патријарха СПЦ да га смијени и повуче из Црне Горе. На крају су га ухапсили (29. јула 1954) и на Цетињу му организовали експресно суђење на којем је осуђен на 12 година затвора „због завјере у циљу рушења народног режима у СР Црној Гори и антидржавне дјелатности“ и што је „Роберту Тобијашу, секретару Екуменског савјета цркава дао податке како народне власти гоне Српску цркву“.

Када је јавни тужилац позвао свједоке да посведоче речи које је пред њима њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци; ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету“.

Врховни суд Црне Горе му је смањио казну на пет и по година затвора. Казну је издржавао у которском затвору од 1954. до 1958. године. У затвору је оболео од астме. Власти су му одредиле кућни притвор у манастиру Озрен у Босни. Касније му је одобрен прелазак у манастир Ваведење у Београду. Казна је истекла 1960. године. Блажо Јовановић, предсједник Владе Црне Горе је једном приликом изјавио, док је он жив, да се владика не само неће вратити у Црну Гору већ је неће ни као туриста у авиону прелетјети.

Због забрана повратка у своју епархију, по сопственом пристанку изабран је 1960. за митрополита будимског. Како му мађарска власт није дозволила улазак у Мађарску и преузимање управе над овом епархијом, наставио је да живи и даље у манастиру Ваведење у Београду. Умро је и сахрањен у манастиру Св. Ваведења 1963. године.

За вријеме Арсенијевог тамновања, над митрополијом је водио надзор патријарх Викентије. Он је у манастиру Острогу 15. јула 1957. године одржао конференцију са 33 свештеника из архијерејских намјесништава: титоградског, никшићког, иванградског, адријевичког, бјелопољског и колашинског. Потом је 16. јула одржана на Цетињу сједница Епархијског савјета, и извршен је избор Епархијског Управног Одбора.

Патријарх Викентије је обишао и Боку, али је приликом боравка у манастиру Савини добио запаљење слијепог цријева, те је оперисан у војној болници у Мељинама. Послије његове смрти 1958, године, за Цетињску митрополију је краће вријеме као администратор био задужен епископ рашко-призренски Павле, каснији патријарх, а од маја 1959. викарни епископ Андреј Фрушић.

Дана 24. јуна 1961, хиротонисан је за новог митрополита Црногорско-приморског у београдској Саборној цркви Данило Дајковић. Хиротонију је обавио патријарх српски Герман, са митрополитом загребачким Дамаскином и епископом банатским Висарионом.

патријарх Данило (Дајковић)

Митрополит Данило Дајковић је рођен 19. октобра 1895. године у Друшићима у Ријечкој нахији код Цетиња, у Старој Црној Гори, а свјетовно име му је било Томо. Основну школу завршио је у родном селу, нижу гимназију у Подгорици, а Богословско-учитељску школу у Цетињу, те Богословски факултет у Београду. Учествовао је у балканском и првом свјетском рату као војник црногорске војске.

Колико су му то услови, прилике и комунистички режим дозволили, митрополит Данило је средио стање у Митрополији Црногорско-приморској, и обновио одређени број храмова, бранио је капелу Св. Петра Цетињског на Ловћену од тирјанске комунистичке силе, али није успио да је одбрани. Капела је срушена, 12. јула 1972. (управо на Петровдан!) а Владика Раде утамничен у зидине фараонског незнабожачког маузолеја, у коме се и данас налази.

Митрополит Данило је пензионисан је на своју молбу 1990. године. Умро је у Цетињу 14. септембра 1993. године, и сахрањен је у манастиру Острогу. Чувао је јединство Српске Цркве као зјеницу ока.