ПУТОВОЂЕ

Ако је св. Сава отац српске нације, св. Јустинијан је деда!

1477

За вријеме Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском царству, Св. Софија у Константинопољу. Његова кодификација класичног римског права и бројни доприноси православној теологији, представљају камене темељце савремене цивилизације, а посебно су значајни за настанак српске државе и Српске цркве…

Јустинијан I је био император Источног римског царства од 527. до 565. године. Рођен је 483. године, по тврдњама историчара – у Тауресијумy на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки локалитет Царичин град), док црквено предање као мјесто његовог рођења наводи околину Скопља.

Настојао је да обнови моћ, величину и организацију Римског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године. Јунистијан I се сматра једним од највећих кодификатора Римског права.

Јустинијан шаље у Африку, 22. јуна 533, војску од 15.000 до 16.000 пјешака и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог свијета. Двије битке недалеко од Картагине, као и заробљавањем вандалског краља Гелимера, учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.

Одмах затим 535, са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије. Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ (новембра 536), а децембра 536. улази у Рим. С јесени или у зиму 539-540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опсиједа Равену, улази на препад у град, маја 540. Италија, која касније постаје префектура под заповједништвом равенског егзарха, враћена је империји.

У Шпанији, Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Западних Гота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија од 550. до 554. године. Источно римско царство у њој организује војно заповједништво.

Јустинијан је успио да царство прошири на сјеверну Африку, Италију и југ Шпаније

Јустинијан је водио и одбрамбене ратове против Персијанаца и Словена који су из рубних подручја надирали у византијске области.

Као велики обновитељ старе моћи Римског царства, али у хришћанском духу и као изузетан хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовну кохезију Царства, које је обухватало различите народе. Посебно се старао о Цркви и православној вјери, а потискивао је многобоштво, сујеверје, јереси и расколе. Старање о вјери примећује се и у његовој огромној законодавној дјелатности, посебно у његовим законима Новелама (Новим Законима) и Кодексу којима уређује и црквени живот: епископе и епископије, манастире и манастирски живот, донације и управљање црквеном имовином.

У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповиједање вјере, затим Писмо или Посланица коју је упутио цариградском патријарху Мини у којем посебно разматра спорна догматска учења познатог црквеног писца и учитеља из Александрије, Оригена. У Исповиједању вјере се по логичном принципу, за и против (pro et contra), у тринаест тачака износе православни ставови и истовремено изриче анатема (проклетство) на оне који супротно вјерују. Јустинијаново Исповиједање вјере увод је и припрема за одржавање Петог Васељенског Сабора, који на неки начин представља завршницу теолошког спора старог више од две стотине година, али и провјеру снаге тек уједињеног Царства.

Почевши од 555. године Јустинијан одустаје од освајања. Притиснут годинама, финансијским тешкоћама, све лошијим трупама и војсковођама, приморан је да пређе у дефанзиву. Да би се лакше одупро варварима, наређује да се изгради систем утврђења чији остаци у Тебеси, Сетифу, Тимгаду, и данас изазивају дивљење. Одустајање у спољној политици не може да баци у засенак трајне споменике као што је Јустинијанова кодификација класичног римског права: Кодекс, Дигеста, Институције  и Новеле. Римско право које данас познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је Јустинијанова, византијска кодификација.

Током своје владавине, Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену пјесму Јединородни Сине и Слове Божиј, која се на литургији поје од 536. године.

За вријеме Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском царству, Св. Софија,  и базилика у Равени. После његове смрти освојене земље поново су постале плијен варварских народа, али његова Кодификација класичног римског права и допринос православној теологији, представљају камене темељце савремене цивилизације.

Законоправило Светог Саве, збирка правних докумената на којима је створена српска држава и Српска црква почетком 13. вијека, специфична је компилација и прерада византијских државних и црквених закона, чији је кодификатор био цар Јустинијан. Свети Сава је дао да се сачини онолико преписа Законоправила колико је било епископија у Србији, а оригинал (протограф) чувао се у Жичи, али је одатле нестао вјероватно већ 1253. године када су Бугари с Куманима похарали Жичу.

Српска православна црква прославља Светог Јустинијана, цара византијског, 14. новембра по Јулијанском календару, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом женом, царицом Теодором.

др Жарко Видовић

Један од највећих српских умова 20. вијека, проф. др Жарко Видовић, написао је прелијепе есеје о цару Јустинијану и Римском Праву, Светом Сави и Законоправилу. Овдје ћемо пренијети његов текст из „Осмице“ (бр. 624, од 8. априла 1992) који ће вас дефинитивно увјерити да је Свети Сава – отац, а свети Јустинијан – деда српске нације, односно српске државе и Српске цркве:

Римско право је дјело Византије и чини саму конституитивну основу Царства православних Римљана (како се Византија званично звала). Прилагођавање хришћанству и кодификацију тог права извршио је православни цар Јустинијан средином 6. вијека. Франачки владар Карло Ћелави (9. вијек) позива за савјетника Јована Ирца који је знао грчки и познавао византијску теолошку мисао о хармонији двају царстава, земаљског и небеског. Од тада Римско право чини основу свега онога што на Западу чини цивилизацију. Али се на Западу умјесто православне хармоније двају царстава, убрзо развила борба између Цркве и државе.

И руски цар Петар Велики одбацио је Римско право као конститутивну основу свог царства, те је тиме онемогућио хармонију, тј. одступио од православља. Зато у историји Европе, Србија остаје светао примјер поштовања те хармоније, што налази савршен израз у свенародном Косовском завјету.

У српском предању је заштитник и кодификатор Римског права, православни цар Јустинијан слављен исто онако као и у Дантеа (у три пјевања Раја).

Ево како је народно-црквено предање о цару Јустинијану записано у књизи „Житија светих“ (припремио архимандрит др Јустин Поповић, издање Манастира Св. Ћелије, код Ваљева, 1977):

„Свети Јустинијан, поријеклом Словен, вјероватно Србин, из околине Скопља. Словенско име му је Управда. Свеколика величина овог цара је у дубини његовог православног вјеровања. И живио је по вјери… Уз Часни пост, није јео ни хљеб, ни пио вино, него се хранио само зељем и пио воду… Саградио је велики број прекрасних храмова, као што је Света Софија у Цариграду… Сабрао је и издао Римске законе… Установио је празник Сретења Господњег. Писао је и богословска дјела. Саставио је црквену литургијску пјесму ‘Једнородни сине и Слове Божји’ која се почела појати на Литургији од г. 536. Сазвао је Пети Васељенски Сабор Цркве, г. 533…“

Позивајући се на обавезу православних да поштују закон и хармонију Цркве с Јустинијановим законом, патријарх пећки Гаврило (на престолу 1648-1655) ишао је у Москву да, за одбрану Цркве од унијаћења (у Крајини!), тамо штампа свој превод књиге Византинца Нила Кавасиласа из 14. вијека, под насловом „Типик избраније многое од 34 книг на латинскују јерес“, па је против „латинске јереси“ говорио и на Московском Сабору г. 1655.

Римско право је ушло дубоко у предање православних чак и онда кад се у томе предању не чува под именом римским, него под именима светих царева и законодаваца као што су Константин и Јустинијан. Из тог предања, од монаха и „дубоких књига“ (како их назива Његош у Горском вијенцу) Римско право је прешло и у свијест коју о историји има Карађорђев устанак. Ево шта каже Прота Матија Ненадовић у својим Мемоарима:

„То је све било наше Велике Недеље, пред Васкрсеније 1804 године. Ја како дођем у Бранковину, кажем мом стрицу уговор (тј. каже Јакову Ненадовићу договор с Карађорђем и сабором; а Јаков ће бити попечитељ устаничке владе баш за питање закона и законитости…) Одмах се Скупштина скупи… Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију“ (Номоканон од Светог Саве)… и читао Законе Јустијанове и знао Мојсијеву строгост над Јеврејима, те испишем тако неколико параграфа из Кормчије…“

Што значи да је устанак припремао државу која је склона и отворена за хармонију са Црквом, па тако и за монархију српску, православну. Римско право је у основи Првог српског устанка, као што је и у основи Запада. То зна и томе се диви и Леополд фон Ранке, у свом значајном дјелу Српска револуција, г. 1829.

Оно чиме српска култура и предање превазилази западну цивилизацију је спремност за хармонију Цркве и нације са државом, хармонији коју отјеловљује монарх! Ради тога устаници одржавају најживље везе не са „Свјатејшим правитељствујушчим синодом“ Русије, него са св. Петром Цетињским и са митрополитом карловачким, Стефаном Стратимировићем. Јер, мајка Србије није Русија, него Српска православна црква.

Шта би монархија могла да нам врати од свега оног што су нам одузели и чега су нас лишили комунизам и револуција? Много тога – историјску свијест, осјећање националне заједнице, Завјет и завјетну заједницу, да нам открије дубљи (духовни) смисао и вриједност демократије у њеној храмонији с Црквом, у духовном кориштењу демократије за лично уздизање сваког човјека у Лучу!

Али, руска монархија (царски апсолутизам, цезаропапизам) је управо изопачила и занемарила све то. Берђајев је још г. 1935, написао књигу “Руски извори и руски смисао комунизма“ и доказао да су коријени руског комунизма у руском царизму! Само тако, само том истином је могао да сузбије папску клевету да је руски комунизам поникао – из православља!

Оно што је Октобарска револуција била за Русе, то је југословенство било за Србе: удар, нема сумње, мање снажан од  Октобарске револуције, али удар довољан за исрцпљену и малу Србију да је избаци из њене историје.