Београдски писац и сликар Момо Капор (1937-2010) дуго година је проучавао менталитет својих сународника. Шта Срби воле а шта не воле, о чему сањају и у шта вјерују. Књига „Водич кроз српски менталитет“ представља есенцију тог литерарног истраживања, а први пут је ове године објављена на српском језику. Објавићемо најзанимљивије приче из ове необичне књиге
Кад се случајно затекну у нашем граду, Англосаксонце највише чуди то што се уз њихов обавезни, ритуални чај у пет по подне, нигде не служи и млеко, као што се то ради у целом свету!
Објашњавам им да ми Срби чај пијемо кад смо болесни, а млеко кад нас доје. Но, то не значи да и ми нисмо отмен народ! И ми често пијемо чај у пет по подне… Шумадијски!
Док Енглези сркућу чај у тишини својих ушушканих салона, где се не чује ништа друго сем звецкања сребрних кашичица о порцеланске шоље, ми се бучно куцамо шумадијским чајевима, а то, богами, зна и да потраје, нарочито ако наиђу драгачевски трубачи.
Мада је „бостонско пијење чаја“ много славније, предност шумадијског је у томе што се не мора чекати на пет сати после подне; пијемо га изјутра, у подне, поподне, а може и после поноћи или у зору, да се читава ствар пресече и растера мамурлук.
Шумадијски чај се, иначе, кува од разблажене препеченице или меке шљивовице, којој се као зачин додаје каранфилић уз мало запаченог шећера. У старија времена, док смо се грејали дрвима, коцке шећера за шумадисјки чај хватале су се ужареним машицама и цврчећи топиле у кувану ракију.
У пијењу куване ракије (уместо хладне) има и извесног бекства из осећања кривице – човек који пије шумадијски чај не не може се сматрати пијанцем.
Овај напитак, годинама потискиван неправдено империјализмом вискија и француског коњака, појављује се поново у сиромашим временима, када остала пића постају прескупа, или у време зимског грипа, када су антибиотици немоћни пред вирусима. Још нисам видео да је некога ко пије шумадијски чај и једе бели лук, ухватио грип. Бацили напросто цркавају већ на улазу у кафану!
Занимљиво, док се после пијења чаја у пет по подне Енглези хладно разилазе чак и без руковања, само с благим наклоном, након шумадијског чаја код нас се сви одушевљено љубе. Можда због тога што је пијење шумадијског чаја својеврсно проналажење запретених сељачких корена, изгубљена спона с прошлошћу, хајдучко братимљење и још много тога…
Заиста, нигде на свету мушкарци се не љубе толико као у нас Срба!
Англосасконци, који не воле чак ни да се рукују, запањено гледају како се одушевљено љубимо на улици, када примамо награде, када изјављујемо саучешћа, на стадиону после гола, након закључивања каквог уговора или једноставно, онако, што смо се пожелели, јер се нисмо видели пуна два дана.
Они не знају да се љубимо да лакше поднесемо то што смо сами самцијати на свету и што су сви против нас. Љубимо се да се охрабримо!
Цмок, цмок, цмок! Како то гордо звучи!
