скидање прашине

Српска и византијска историја Драча! (ФОТОГРАФИЈЕ)

1767

 

Драч, 1575. године
Византијске зидине Драча из 5. вијека
Дрчч, тврђава, 19. вијек
Италијански војници у Драчу, 1915. године
Мозаик који се чува у Археолошком музеју у Драчу
Фреске из 5. вијека
Данашњи изглед византијских зидина града
Српски манастир св. Власија код Драча, који је Хоџин режим срушио 1957. године
Албанска православна црква у Драчу

Пише: Љубиша Морачанин

Драч је један је од најстаријих градова у Албанији. Његов стратегијски значај увелико је опређивао судбину цијеле земље. Налази се на улазу у Јадранско море што му је давало велики значај у историји. Дуго је био  под Византијом, а три пута су га освајали Срби.

Град су 627. године прије Христа. основали грчки колонисти из Коринта и Крфа. Град се звао Епидамнос, а налазио се у покрајини Илирији. После 400 година, 229. године прије Христа, град напала краљица Теута, али се повукла исте године када су стигли Римљани, те протјерали Илире. Римљани су град преименовали у Dyrrachium. Град је био западни крај велике римске цесте Via Egnatia. У 4. вијеку, град је постао главни град римске провинције Epirus Nova.

У њему се, 430. године, родио византijски цар Анастасије Први. Истог стољећа град је погодио снажан потрес који је уништио његову одбрану. Анастасије је поновно изградио одбрамбене зидине и учврстио град, те направио најјачу утврду на западном Балкану.

Према чувеној византијској историчарки Ани Комнини, зидови су били високи 12 метара и дебели толико као да четири јахача јашу успоредно. Остаци зидова још постоје, иако су се током вјекова знатно смањили.

Као и остали дјелови Балкана, град је био знатно погођен провалама варвара за вријеме Сеобе народа. Након пада Западног Римског Царства, град је и даље остао под Византијом, те је био важна веза између царства и западне Еуропе.

У 9. вијеку град и околна обала су постали византијска провинција. Град је остао под Византијом до 10. стољећа када га је освојио бугарски краљ Самуило. Град је био под влашћу Бугара до 1005. године, када је град поновно потпао под власт Византије.

Након Четвртог крсташког рата, 1205 године, град је потпао под Млетачку Републику. 1257. године, град је окупирао сицијански краљ Манфред. Мало након тога, град је окупирала Епирска Деспотовина. Деспотовину је 1278.протјерао Карло Анжујски.

Пет година касније, 1283, град је погодио јак потрес, али је брзо обновљен. 1296, град је заузео  српски краљ Стефан Урош Други. У раном 14. вијеку, град је био под влашћу коалиције Анжујаца, Мађара и албанских владара из породице Топиа.

Године 1317,, град су поново заузели Срби, те је био под њиховом влашћу до 1350. године. У то вријеме је папа, уз подршку Анжујаца, повећао своје дипломатске и политичке активности у том подручју. Након смрти српског краља Душана 1355, град је пао под контролу албанске породице Топиа.

1392, град је поновно пао под контролу Млетачке републике. Коначно, 1501. град су заузели Османлије. За вријеме османске власти многи људи су прешли на ислам, те су у граду подигнуте многе џамије. Град је преименован у Dıraç.

Средином 19. вијека, град је имао око 1.000 становника који су живјели у 200 домаћинстава. Чувени руски конзул у Призрену и Скадру, Иван Јастребов, 1881. године, биљежи: „У данашње вријеме Драч представља мизеран приморски градић, у њему нема више од 400 кућа; муслиманских, арнаутских православних, цинцарских и католичких, и до 50 циганских кибитки.“

Град је био под османском влашћу до 1912. када се Албанија осамосталила. Исте године за вријеме Првог балканског рата град је окупирала Србија. Град је остао под влашћу Срба до 7. марта 1914. када је враћен Албанији. За вријеме Првог свјетског рата град су 1915. окупирали Талијани, а од 1916. до 1918. Аустро-Угарска. Град је 1918. враћен Албанији те је до 1920. био главни град. 1926. град је био слабије оштећен у земљотресу, али је врло брзо обновљен у модернијем стилу. У Другом свјетском рату град и остатак Албаније су окупирали Талијани. Град је био јако оштећен од савезничких бомбардовања.

У периоду од 1934, до 1937. године настало је у Албанији, у вријеме краља Ахмета Зоглуа, тешко вријеме за српски народ. Више нису имали елементарна грађанска права, постепено им је забрањиван језик, затим су затворене цркве, манастири, школе, библиотеке и све српске институције. Тако jе насилно затворен и српски манастир св. Власија изнад Драча, који ће до темеља бити срушен у вријеме Енвера Хоџе 1957. године.

Крајем 20. вијека, манастир је обновила Албанска православна црква, у оквиру којег је основала и Духовну академију и Сиротиште за дјецу.